Знам да сви од јуче размишљамо само о једном
догађају. Знам и да нам се свима желудац преврнуо више пута и утроба свезала у
чвор. Знам да смо сви бесни, озлојеђени, понижени. Знам. Одавно смо ми све то,
и много више од тога. Сад су нам само истину залепили у лице и суочили нас са
чињеницом. А она је јасна – потонули смо. Не ваљамо се ми у блату, не, не. Ми се
у живом блату одавно давимо. Јуче смо се удавили. Нема нас више. Не видимо се,
ако смо икада и били видљиви.
Насиље које је колегиница из Трстеника доживела
је толико страшно, узнемирујуће и понижавајуће да не желим о томе ни да
говорим. Јер, понављати исте флоскуле о томе ко је крив, зашто се то дешава,
систем не ваља и све остале одавно испричане и излизане приче, нису ништа више
него сипање соли на живу рану ове жене. Сви смо ми велики генерали кад се битка
заврши! Сви ми све знамо – и ко је крив и због чега. Знамо. И сви ћутимо. Не
чинимо ништа. А кад се догоди овако нешто, мртво море се малчице усталаса и док
је јавности занимљиво да се згражава над несрећом неког другог (захваљујући
Богу што је неко други), сви важно вртимо главом. Кад халабука у медијима престане,
шта се догоди? Све поново утоне у невидљивост, у несигурност, у трпљење.
Е, то ме љути! То ме излуђује. Шта смо ми
урадили за нас саме? Шта ми радимо за друге који заједно са нама свакога дана
носе на својим леђима читаво образовање и будућност ове земље – за наше колеге?
Ништа! Као и увек! Ћутимо, трпимо, пишемо планове
заштите, пишемо извештаје, доносимо неке мере које нам увек оборе или родитељи
или Министарство, јер, забога, није испоштована процедура, недостаје неки
документ и море неких административних будалаштина. И молимо Бога да се нама не
догоди ништа слично. Звучи страшно, зар
не? Па будите искрени према себи, ни према коме другом, само према себи! Шта
ако ви будете сутра на месту колегинице из Трстеника? Шта онда? Шта кад се
насиље буде догађало вама, а не неком другом? Хоћете ли се позивати на
солидарност?
Где је наша солидарност сада? Зашто ми нисмо
сви на улицама, питам вас? Шта још треба да се догоди да се освестимо, да
подигнемо главу, изронимо из оног блата и побунимо се? Да стојимо мирно испред ученика док нас туку?
Да се држимо оне хришћанске па да окренемо и други образ, јер то су само деца?
Нису они криви, крива је породица које нема, систем који не постоји....ма криви
су сви други! Деца о којој је овде реч имају 17 и 18 година! Врло су свесни
својих поступака и немојмо оправдавати оно што се не да оправдати! Да, криви су
сви побројани – и породица и друштво и систем, али, богме, најкривљи су ови
ученици! Тачка!
Одавно је све отишло бестрага. Бојим се да нам
повратка нема. А треба ли да вас подсећам на ону чувену – ако желиш да уништиш
једну земљу, уништи јој образовање!
Паметном доста!
Подршка колегиници из Трстеника из свег срца,
ако јој ишта више значи, овако декларативна!
Гордана Опалић