Концепт савременог живота подразумева целоживотно учење. У тај концепт су укључени сви – ученици, наставници, родитељи. Мора се учити увек и свуда, а ипак криза знања у нашем друштву никад није била већа. Постојећим поделама прикључила се и подела у систему образовања. Ко бира уџбенике? На који начин и зашто их бира? Са којим намерама се то чини?
Једино
о чему се не расправља онако како би то требало – системски – јесте квалитет
уџбеника.
У
учионици сам безмало 20 година и свесна сам свих изазова савремене наставе која
мора да буде прилагођена ученику 21. века. Ученику коме су све информације само
један клик удаљене, ученику коме је мотивација за стицање знања из дана у дан
мања, ученику који све чешће не воли школу, ученику који је окружен погрешним
узорима.
Концепт
бесплатних уџбеника ми се допада. Ја нисам само наставник, ја сам и родитељ једног осмака и морала сам да купим све уџбенике јер се та генерација ученика образује
по новом наставном плану и програму. Оно што
ми се не допада у садашњем концепту бесплатних уџбеника је то што та
област није системски уређена, а морала би бити. Држава је та која мора регулисати бесплатне уџбенике, никако појединац. Мени је битна цена уџбеника,
али ми је битнији квалитет. Уџбеник који наша деца треба да користе мора бити
утемељен у науци, методолошки и систематично ученик мора бити вођен кроз
уџбеник како би се сви принципи учења и усвајања знања могли применити. А опет,
он мора бити дизајниран тако да омогућава и визуелно учење, како бисмо могли да
повезујемо знање унутар једног предмета, као и међу различитим предметима.
Знање мора бити функционално, применљиво, иначе је потпуно бескорисно.
Доведени
смо у ситуацију да смо са родитељима на супротним странама, а суштински нисмо.
Интерес нам је свима исти, а то је напредак наше деце. Аутономија приликом
избора уџбеника нам је законом загарантована, али није о томе реч. Реч је о
томе да су наставници све чешће под великим притиском када треба да одаберу
уџбеник, а не смеју бити.
Све
чешће се чују повици незадовољних родитеља како они морају бити укључени у
избор уџбеника из којих ће њихова деца учити. Немам ништа против да свој избор,
који је продукт дубоке анализе и процене сваког уџбеника који сам у току
процеса одабира прегледала заједно са својим колегиницама из стручног већа,
образложим родитељима. Уџбеници се морају бирати само и искључиво на основу
квалитета садржаја и подршке за учење коју пружају ученику. Наставник није
мађионичар. Немогуће је да своје знање прелије у знатижељне главице својих
ученика. Ученике морамо научити како да уче, како да са разумевањем читају
текст, како да на основу прочитаног закључују и како да се критички према прочитаном
односе. Како то учинити ако у раду са ученицима немамо квалитетан уџбеник.
Семантика
речи уџбеник долази од глагола учити. У
том смислу више је него јасно да нам је уџбеник основно средство за рад и да је
неопходан. Зато, драги родитељи и драге колеге, хајде да размислимо о томе да
ли знање има цену? Да ли је знање заиста бесплатно и који су наши приоритети
када су наша деца у питању?
Херман
Хесе је рекао да је одавно нестала магија читања и писања, не желим да нестане
и магија сазнавања и учења, јер тада ништа више неће имати смисла.
