Сви се слажемо да је криза у образовању огромна. И да није од јуче. Уосталом, криза је у читавом друштву, рекли бисте. Да, у праву сте. Јесте. Све се полако, али сигурно, урушава. Од породице до државе. И то је процес који траје већ дуго, само што нам је сада толико очигледан да више не можемо да се правимо да не видимо. Превише је нојева са главом у песку. Нема више места, бојим се.
Но, да се вратимо образовању. Кажу да је образовање темељ сваког напредног друштва и да без ваљаног образовања нема ни нас самих. Тако је. Бар на папиру. У реалности је слика потпуно другачија. Но да кренемо редом.
Свима
нам је јасно да нешто у нашем систему образовања није како треба. И ја се са тим слажем. Али бојим се да
некако олако сву кривицу сваљујемо на ученике, а неретко и на родитеље. Као да
нам промиче оно важно питање – а шта је са нама, наставницима? Знам да сад већ
сви претурате по глави како су наставни планови преоптерећени, ученици
немотивисани, родитељи презаузети... И опет – све сте у праву. Али, где смо ту
ми?
Често
размишљам о поруци коју шаљемо нашим ученицима, нашој деци, младим људима
уопште. Њима, којима овај свет треба да остане, ако уопште будемо имали шта да
им оставимо. Морална и етичка начела одавно постоје само у књигама или се
декларативно истичу по потреби, критички однос према стварима не постоји,
одавно се све узима здраво за готово, учење по моделу - боље не, молим вас.
Сећам се
свог школовања јако добро. Своје данашње занимање одабрала сам јер сам желела
да будем као моја професорка српског језика и књижевности Радмила Милосављевић.
Искрено се надам да је нисам разочарала, ако ме може видети данас однекуд тамо
горе. Била је одмерена, речита, господског држања и изванредног знања које је с
лакоћом преносила. Оцењивала је строго и правично, ''ни по бабу ни по
стричевима''. Обожавала сам њене часове, њу још више.
Данас
имамо професоре који у учионицу улазе као по казни, који су ту зато што морају
ту да буду, јер другог избора нису имали. Такав професор ствара такве ученике.
У то сам сигурна, као што сам сигурна у то како се зовем. Ученици то без
изузетка препознају, одмах. И онда се бунимо што нас ученици не слушају на
часу, што радне дисциплине нема, што нема поштовања према наставнику. А да ли такав наставник поштује
своје ученике? Нисам баш сигурна.
Немам
намеру да било коме придикујем. Сматрам да је свако господар своје учионице и
да оно што ученицима даш, то ћеш и добити. Настава је двосмерна улица. Ето, толико
је једноставно. Убеђена сам да се ауторитет гради знањем, посвећеношћу и
доследношћу. Ако су правила јасна, критеријуми исти за све, ако волите предмет
који предајете – успех је загарантован. Успех се не мери само постигнућима
ученика на испитима или такмичењима, успех се мери љубављу коју од ученика
свакодневно добијате, па и онда кад престану бити ваши ученици и постану своји
људи.
Морам
опет да се вратим својој професорки Радмили. Волела је поезију Јована Дучића.
Њена љубав је титрала из сваке изговорене реченице, а ми, њени ученици, ту
љубав присвајали и освајали, урањајући у метафоре и песничке слике да је не
бисмо разочарали, да не бисмо изневерили љубав коју је на нас пренела. Тако се
осваја душа и срце сваког ученика. И тако се постаје модел према коме се ученик
у животу управља. Ја сам то научила на часовима српског језика и књижевности –
нисам учила само о Дучићу, Шекспиру или паукалним синтагмама, учила сам од
најбоље као се преноси љубав ка предмету који предајеш, учила сам какав сам
човек желела да постанем.
Зато се
данас из све снаге трудим да будем такав професор. Да слушам, ослушкујем, мењам
се, прилагођавам, дајем најбоље од себе и покажем најлепше од предмета који
предајем, јер сам сигурна да ученика прво освоји личност професора, а затим љубав коју према предмету професор има и знање које показује и дели са ученицима. Све је остало мање важно, све је остало
само добитак више за све нас.
Значи,
није само до преобимних наставних планова, немотивисаних ученика и
презапослених родитеља. До нас је, колеге, до нас је!!!! Какву поруку ученицима
пошаљемо, такав ћемо одговор добити. Двосмерна улица. Баш је толико
једноставно.
Гордана
Опалић