На крају света

 

Све чешће чујемо да резултати истраживања читалачких навика дјеце и младих показују како је узраст од дванаест година, или прелазак из разредне у предметну наставу, постао нека врста почетка опадања дјечијег интересовања за писану ријеч, а да је крај основне и почетак средње школе тачка без повратка након које већина младих не чита чак ни основну школску лектиру. На питање зашто је то тако, готово сви ученици дају исти одговор – прописани школски садржаји им нису занимљиви, лектира је архаична и далека од њиховог искуства, они би можда и читали када бисмо им понудили књиге у којима би препознали своје окружење, своје вријеме и сами себе. Да би то било могуће, писци би морали добро познавати унутрашњи свијет данашњег дјетета, начин на који међусобно комуницирају дјеца и слику коју имају о себи и ономе што их окружује.

Рукопис романа „На крају света“ Гордане Опалић доноси управо оно што траже дјеца која су у узрасту између иницијалног губитка интересовања за књижевност и тачке без повратка за читање. У њему се обрео реалан свијет савемених осмака, њихови породични животи, пријатељства, љубави и школски дани. Написан је питко, тихо, ненаметљиво, оплемењено хумором, тако да се неосјетно прикраде оном мјесту у души у којем треба разбудити успавану емпатију, освијетлити страхове и преточити их у оснаженост, изњедрити свијест о томе да различитост не смије да буде изопштеност.

У једној сасвим обичној београдској основној школи затичемо разнолике наставнике (оне за које је рад у школи позив а не посао, али и оне који своје радно мјесто користе као полигон за својеврсно злостављање), зујање ученика и „екипицу са школског“ познату као „тројица величнствених“. Кроз Ђорђа, Лакија и Милоша, читалац улази у свијет дјечака тинејџера, њихових запитаности и недоумица, првих заљубљивања, типичних невоља и узајамне помоћи када год је то потребно. Како нема добре приче без бар једног љубавног троугла, и у овом рукопису је тако – уз мушки тројац упознајемо и дјевојчицу Мину и њену пудлицу Бубицу чији лик је ауторка рукописа мајсторски искористила кроз њену функционализацију као рефлектора за остале ликове, у којима су присутни комплекси због изгледа (неспретни дјечак дебељуца, веома висока дјевојчица) или неке посебности која отежава свакодневни живот (дислексија).

 Приближава се крај школске године, велики растанак генерације и наравно, матурско вече. У уиграну дјечију заједницу чији дани теку уз уобичајене свакодневне брзаке и тишаке, ауторка уноси „притоку“ у лику Луције, дјевојчице која има најплавље плаве очи и веома ослабљено срце због којег чека на трансплатацију. Читалац ће свједочити томе да дјевојчица која броји преостале откуцаје своја срца може да има лављу храброст, да дјечаци који важе за „фрајере“ могу да покажу да су меке душе и пожртвовани, да једна обична пудлица може да буде „опасна“ као пит бул, да један безосјећајни наставник и једна панда могу да промијене животе ученика, да једна разредница која ученике воли као своју дјецу може да преокрене небо и земљу за један дјечији осмијех. 

Читајући овај роман, данашњи тинејџер ће схватити да „пријатељство не тражи време, тражи разумевање, посвећеност и жељу да се буде ту за друге“, увидјеће да је пријатељство „кад верујеш у друге као у себе, кад се у другом препознаш“. А то је корак од седам миља када је у питању васпитавање наше дјеце. Јер, окружени екранима, уроњени у свијет „куцкања“ по тастатурама, у лажне слике свијета на друштвеним мрежама, усамљени, све више отуђени једни од других али и унутар себе самих, можда не могу да препознају да је поред њих дебељушкасти дислексични дјечак који може да воли највише и најњежније на свијету, да неко ко стално лаје и режи у ствари само тражи топлину и меку тиху ријеч, да у свакоме од њих обитава зрно доброте, племенитости и љубави које само треба залити да би проклијало и његовати да би бујало.

 Наратор у овоме роману каже: „Некада се до краја света мора стићи да би се пронашла љубав.“, али роман учи свога читаоца оплемењеној истини, да је љубав ту, поред свакога од нас, да је треба жељети и пружати па ће и она нас и наћи, да је спуштени поглед некога ко свакодневно сједи два метра од нас можда испуњен толиком свјетлошћу да нас може озарити за читав живот.

                                                                                               Проф. др Сања Мацура