Срећан нам распуст!

Срећни празници! Христос воскресе или Христос васкрсе! Свеједно је, све док је мир у срцима и међу људима жеља која уз поздрав иде. А можда би и срећан нам распуст био адекватан поздрав, шта мислите?

Читам ових дана на друштвеним мрежама различите коментаре у вези са распустом. И јасно уочавам чврсту поларизацију на оне за и оне против распуста. Тачно знам кад коментар напише просветни радник, а кад неко други, ко не припада нашој ''повлашћеној'' дружини.

Јер ми смо повлашћени, зар не? Три месеца летњег распуста, месец дана зимског распуста, јесењи распуст, пролећни распуст.... Да не спомињем празнике, нерадне викенде и остале погодности које имамо. Па, радимо 4 сата, еј!!!

Кад се то овако стави на папир, заиста не радимо ништа. А стално смо незадовољни и стално се бунимо. Докле више, рекли бисте!

Као млад наставник, трудила сам се да објасним да ми НЕМАМО три месеца распуста, већ 24 дана одмора који по закону припадају свима (можда још неки дан преко, ако сте у просвети дуже, па вас награде за стрпљење и истрајност, као и за искидане живце) и које МОРАМО да искористимо у време трајања летњег распуста који је за ђаке. То значи да за нас не постоји предсезона и постсезона са ценама летовања које би биле по мери  нашег џепа. Не, ми смо елита, па морамо на море у пуној сезони, кад цене додирују небо. Има се, може се...

Трудила сам се из све снаге да објасним да не идем на зимовање, јер морам да радим. Па су ме гледали као да су ми рогови порасли, јер, побогу, како ја то радим кад нема ђака? Држим час у празној учионици? Па зимски распуст је, наравно, време за  планину, скијање, за зближавање са породицом, време да се напуне батерије. За нас ''повлашћене'' то је време да се одрже седнице, састанци тимова, колегијум, Наставничко веће. И да не заборавим зимски распуст је време за усавршавање. Док напољу веје снег, а улице су пусте јер су сви отишли негде, ми се ''повлашћени'' усавршавамо. Као да нисмо већ довољно савршени.

А онда тако усавршени и одморни, дочекујемо румену дечицу у топлим учионицама. Идилично, зар не?

Међутим, престала сам да објашњавам. Годинама више то не радим. Никоме не објашњавам, никоме се не правдам. Још се понекад мој муж озбиљно изнервира кад чује чувену реченицу: ''Просветни радници ништа не раде шест месеци, а стално се жале''. И, стварно, не знам шта ће му то у животу. Дрину још нико исправио није. Не можеш објаснити ономе ко не жели да те чује нити може да схвати, јер кад у школу уђеш три пута годишње да би отишао на родитељски састанак, све изгледа мнооого другачије!

Неки дан, на пијаци, сретнем школску другарицу. Обрадујемо се једна другој, склонимо се у страну да попричамо, годинама се нисмо виделе. Ради у трговини. Усред разговора, ничим изазвана, упита ме:

-        Ви опет на распусту? – ја је погледах изненађено.

-        Ускршњи су празници – рекох.

-        Дај, молим те – рече – стално сте на распусту и стално се буните. Ја радим десет сати седам дана у недељи – паде другарица у ватру – и ко ме пита како ми је? Не жалим се и не кукам стално као ви!

Ја је пустих да заврши, како то правила уљудности, а и ненасилне комуникације (усавршена сам, знам) налажу.

-        Ко ти је крив – рекох јој уз најлепши осмех који имам – што ниси завршила факултет па да будеш професор. Да будеш нерадник као ја, и да стално кукаш... Ниси, драга, добро бирала, јер да јеси, сада би и ти била на распусту!

Није ми другарица ништа више рекла. Слегла је раменима и зачуђена, отишла да ради својих десет сати и да се не жали. А ја одох да пишем оперативне планове, састављам тестове, припремам наставни материјал за индивидуално учење, презентације, квизове, креативне слагалице... На распусту сам, морам!

Видите, опет се жалим! Шта ћете, просветни радник! Навикао да кука, па то ти је....

Срећан нам распуст!

Гордана Опалић