Драги моји сви,
Мој први
роман ''Мостови у нама'', у издању Нове Поетике објављен је 26.септембра 2022.
године и од тог дана, морам вам признати, да живим свој сан. Готово да ми је
све то време протекло у пропитивању сопствене душе и опипавању реалности која
ме окружује, да ли је све што се дешава стварно. Неописива је радост када резултат
вашег рада буде у вашим рукама. Кад сте свесни да је ту, уз вас, на сигурном. У
једном тренутку сам се осетила као да је у мој дом стигло још једно дете. Ето,
таква радост ме је опхрвала.
Потом
вас обузме нестрпљење да чујете како су други разумели оно што сте желели да
свету кажете. То ишчекивање, та тиха неизвесност, то треперење у дну срца... И
онда кад чујете да то што сте написали
дотиче срце ваших читалаца, да топлина коју сте уткали у причу, греје срца људи
са којима ту причу делите – то сазнање вас удари као брзи воз и та срећа коју
осетите, готово као опипљиву, буде највећа награда.
У вихору
свих тих емотивних дешавања, у уторак 11.октобра у Културном центру Чукарица
уприличена је промоција мог првенца. Културни центар ми је отворио врата своје
галерије и од 18.30 су већ моји први госту ушли у мој свет. У свет у којем јунаци
трагају за смислом у бесмислу времена у коме живе, у којем трагају за лепотом и
снагом да се изборе са свим оним што нам живот свакодневно поставља као
препреку која нам често изгледа непремостива. Када смо у 19 часова почели причу
о роману, у сали није било ниједног слободног места! Људи су стајали! У том
тренутку и време је за мене стало и закорачили смо мостовима које у себи
градимо како бисмо их пружили ка другима, ка онима који заслужују да буду наша
обала.
Мостови
у нама је роман о младима, о тражењу места у свету у којем им је тешко да се
укорене, јер им је тешко да се отворе и верују да човек човеку није увек вук,
већ да може бити сидро, стена, она снага коју и не знамо да имамо док нас живот
не удари посред чела. То је прича о Ани и Федору, матурантима једне
београдске гимназије, прича о вршњачком насиљу, о очекивањима, о самоћи и
губицима, али уједно и прича о љубави, о слободи, о изборима, о вољи и снази да
се крене даље упркос свим недаћама које нас чекају на том путу одрастања и
сазревања. То је и прича о одраслима, о људима са великим срцем и онима који се
само називају родитељима, јер суштински то нису, јер не умеју то да буду, јер
не знају како да то буду.
Кроз ове
приче нас је водила Ана Милуновић, моја сестра по души, професорка књижевности
и моја пријатељица. Дотакли смо се многих ствари, које можда и нису биле у вези
са романом, али су у вези са животом, са пријатељством, са подршком и вером у
човека и његове снаге да се одупре својим слабостима и својим страховима.
Међу
мојом породицом, пријатељима и колегама стајала су лица мојих бивших ученика и
то је нешто на шта сам посебно поносна. Сазнање да сте дотакли нечији живот на
начин да вам се узвраћа љубављу, подршком и вером, да вам се узвраћа искреном
радошћу и најснажнијим загрљајима је најлепши део нашег посла. То је тај
тренутак у коме се све коцкице посложе и јасно вам је зашто сте бирали да
будете професор, зашто сте бирали да читавог живота бијете битку с ветрењачама,
да идете путем који нема краја ни завршетка и који је најтежи и најодговорнији.
Јер кад знате да сте део нечијих ставова, уверења, нечијег животног пута и кад
вас назову другом мајком – све остало је неважно, мало и небитно.
Уз жељу
да се сви бар једном у животу осетите тако, с љубављу вас поздрављам!
Гордана
Опалић
