Устајем из кревета. Дочекује ме суморно и сиво јутро. Некако се дотетурам до кухиње, јер без кафе не умем да започнем дан. Седам за сто у кухињи и почињем да премећем по глави наставне јединице које треба данас проћи и да ли сам све припремила за ученике који се образују по ИОП-у. Уживам у необично мирном јутру, ретком ових дана, који су препуни хистерије, нервозе, неспоразума. Ретроградни Меркур је прошао, шта ли је сад, па смо сви овако данима на ивици?
Утом из своје собе у дневну улеће мој син, гледајући
ме запањено:
-Мама, бомба!
-Знам – рекох му – обећавам да ћу све средити кад
се вратим из школе данас – изговарам помало резигнирано, јер у соби чека гомила
неопегланог веша.
Не стижем ових дана ништа! Осмаци, оцењивање,
поправљање оцена у последњем тренутку. Ма шта да вам причам, сигурна сам да све
знате!
-Мама, да ли ти је добро? О чему ти причаш? –
наставља моје јединче.
-Како о чему причам, побогу, дете! Опеглаћу тај
веш, нисам стигла... – сад се већ браним, а и полако подижем тон.
Осећам се кривом, јер као и увек у ово доба
године, занемарујем све своје друге животне улоге и остајем наставница 24 сата
дневно.
-Мама, школи је јављено да је постављена бомба!
Разредна је сад јавила на нашој групи! – изговара моје јединче, шокирано оним што сам
изговорила – Ко помиње неопеглани веш, шта ти је?
Гледам га у тишини неколико тренутака, као да му
је још једна глава израсла, док ми до свести стиже информација коју ми је саопштио.
Утом, као по команди, огласи се и мој телефон. Директор нас обавештава да је
дојављено да је и у нашој школи постављена бомба. Настава је онлајн.
Усред јунског јутра, додуше поприлично суморног и
сивог, смркло ми се пред очима. Буквално ми се зацрнело. Одмах сам почела да
планирам како ћу данашње часове да пребацим у дигитални облик. Срећом, имам
дигиталне уџбенике, волим да радим користећи их и увек су ми од велике помоћи и
у непосредном раду с ученицима, а да не помињем овакве ситуације. Снађи се!
Како год знаш и умеш, ко те пита!
Не знам зашто, али на памет ми паде Бошко Буха!
Моје јединче се весело смешта у фотељу, радосно
што неће данас у школу. Гледам га и питам се шта нам се то догодило? У ком
тренутку смо испустили нити које су нас везивале с оним што је битно? Како наша
деца замишљају своју будућност? С каквим ће радним навикама, с каквом одговорношћу
ће упловити у своју будућност и шта ће их тамо дочекати? Ако неко има одговор,
нека ме просветли, молим вас!
Но, да се вратим бомби! Ово је други пут,
претпостављам да сте сви били у истом положају, било да сте наставници, било да
сте родитељи. Преглед школе траје неко време, а школа је много. На нашој
општини их је 17. И то само основних школа. Питам се хоће ли надлежне
полицијске екипе успети да све обаве данас? Јер, људи, данас је среда, а у петак
осмаци завршавају наставу!
Много ми је тужно све ово што се догађа. Деца не
разумеју трагичност читаве ове ситуације. Они само виде лакши пут, пречицу. А
све ће ово доћи свима нама на наплату пре или касније. Ко не плати на мосту,
платиће на ћуприји, али са каматом! То је оно чега се ја бојим.
Моје јединче с осмехом испрати данашњи наставни
дан, из фотеље. С времена на време до мене дођу гласови мојих колега, који се
труде да час учине занимљивим, да учење не трпи, упркос непредвиђеним
околностима – али мотивација деце изостаје. Видим ја то по свом детету, нећемо
да се лажемо! То је једноставно тако. Благо оним родитељима чија деца имају
развијену унутрашњу мотивацију! Моје је нема! Учи зато што мора и зато што му
ја над главом стојим као Горгона!
Све ми је теже да с оптимизмом гледам на свој
посао који бескрајно волим. Често се осећам као хрчак у кавезу који бесомучно,
али без одустајања и предано, окреће точак који се врти, врти, врти...
Нешто морамо да мењамо, некуда морамо да кренемо
и то што пре, јер смо добрано закаснили.
До тада, знају ли наша деца ко је био Бошко Буха,
питам се?
Гордана Опалић
Нема коментара:
Постави коментар