Издржи, само издржи....

Док седим за столом и покушавам да удахнем (што ми је све теже последњих недеља) размишљам како се докотрљасмо до последњег наставног дана у овој школској години. Упркос корони, упркос бомбама, упркос свему могућем и немогућем, школска 2021/22. је на крају. Далеко јој лепа кућа, што би наши стари рекли.

Па опет, кад се осврнем на њу, било је ту и те како лепих ствари, оних због којих сам и изабрала да будем професор, због којих сам бирала баш ову професију. Са многима сам вас и упознала кроз текстове на блогу, па могу рећи да сте били моји сапутници кроз ову невероватну  школску годину.

Ипак, морам да се осврнем на најновија дешавања, ова од пре неколико дана, а која су у вези са логовањем на платформу моја средња школа, а потом и са обуком за прегледаче на завршном испиту.

Боже драги! Ни једноставније ствари, ни компликованијег начина. Па да ли је могуће да се од једне најелементарније ствари, попут приступа платформи за спровођење завршног испита, направило свемирско чудо. У једном сам се тренутку питала да ли ја можда, неким случајем, приступам НАСИ. Па, сунце ти пољубим, улогуј се овако, улогуј се онако, инсталирај један аутентификатор, па то није довољно, о, не!!! Трк у пошту по податке за електронску аутентификацију на апликацији консент, покрени апликацију, скенирај кодове, одбројавај секунде да стигнеш да укуцаш бројеве....

И све то чему? А, па прегледање задатака на завршном испиту је најстроже чувана тајна, најодговорнији задатак једног просветног радника! Видите, џабе вам 16 или 18 година школовања, нисте ви довољно утренирани и увежбани за онлајн прегледање задатака. О, не, не, нисте! Не заваравајте се! Не, драги моји, морате да се припремите, још мало утренирате и усавршите како бисте прегледали задатке!

И тако, крени у свемирску процедуру приступања платформи моја средња школа. Кад то савладаш, мислим кад успеш да координираш брзину, спретност и вештину и уђеш у систем, припреми се за припрему! За вежбање. Твој задатак је да прегледаш 150 задатка. То је магична граница увежбаности! Ни један више ни, не дај боже, мање. Тачно 150.

Припремих се за одговоран посао. Вештину, брзину и спретност имам, из првог пута успевам да се улогујем. У контролном панелу (???) ме чека магично плаво дугме ЗАПОЧНИ ПРЕГЛЕДАЊЕ. Притискам га и магија почиње. Изаберем питање број 9. И онда застанем, не зачуђена, застанем пренеражена, запањена, шокирана, ма додајте синоним који год желите!!! На слици потпуно празног задатка плавом бојом пише – оцените са 0. Стиснем  0, пређем на следећи задатак, који је идентичан, осим што на њему пише  - оцените са 1. И тако редом...сто педесет пута!!!!

Да ли сте гледали онај цртани филм из нашег времена са Патком Дачом, где он изнервиран скаче у месту, а из ушију му бије пара? Е, тако сам ја изгледала. Не, нисам била љута, била сам паклено бесна! У последњим данима наставне године, кад не знам кад ми радни дан почиње, а кад се завршава, кад немам ни дете ни мужа ни кућу, јер је мој живот 24 часа школа, неко се поиграва мојом интелигенцијом на тај начин!!! Реците ми, молим вас, да ли је само до мене или се и ви осећате као да нас  је неко убацио у неки виртуелни простор и укључио у социолошко-психолошки експеримент? Јер мени ово стварно није нормално!

Много сам љута. Разочарана. Понижена. Све то заједно, три у један. Да ли је могуће да нас, после свега, тако третирају? Да служимо као тест играчи, као пиони на шаховској табли који стоје и чекају да се нешто деси, да их неко помери?

Нећу вам говорити да сам мајка осмака и да моје јединче полаже завршни испит у ненормалним условима. Свима је исто, па и њему, али да ли је хумано децу држати у фискултурној сали на 35 степени и од њих очекивати савршена постигнућа која ће им обезбедити жељену школу? Чему то служи? Та деца имају 15 година и нису ни емоционално ни психолошки дорасла толиком притиску. Да не говоримо колико су они начети социјалним дистанцирањем и виртуелном школом у последње 2-3 године!

Но, шта је ту је! Дрину још нико исправио није, па нећу ни ја. Нећу ни покушавати! Тако је, како је. Свима.

Једино што вам могу рећи да ми је улепшало последњих неколико дана јесте магија моје драге Ане Милуновић, која ми је обезбедила карте за Народно позориште. Јеца и ја смо гледале прво Велику драму, а одмах потом и Године врана! Људи моји, остала сам без текста, без даха... Уколико нисте погледали, морате....Чиста катарза!!!

Шта да вам кажем, осим да стиснете зубе и стиочки, као и увек, издржите још који дан! А онда, одосмо на онај распуст од три месеца који мало, мало па имамо. Иако се овај наш завршава 20. августа. Нема везе, нек је и толики, али је наш! Заслужен.

Гордана Опалић

Један сасвим обичан дан

Устајем из кревета. Дочекује ме суморно и сиво јутро. Некако се дотетурам до кухиње, јер без кафе не умем да започнем дан. Седам за сто у кухињи и почињем да премећем по глави наставне јединице које треба данас проћи и да ли сам све припремила за ученике који се образују по ИОП-у. Уживам у необично мирном јутру, ретком ових дана, који су препуни хистерије, нервозе, неспоразума. Ретроградни Меркур је прошао, шта ли је сад, па смо сви овако данима на ивици?

Утом из своје собе у дневну улеће мој син, гледајући ме запањено:

-Мама, бомба!

-Знам – рекох му – обећавам да ћу све средити кад се вратим из школе данас – изговарам помало резигнирано, јер у соби чека гомила неопегланог веша.

Не стижем ових дана ништа! Осмаци, оцењивање, поправљање оцена у последњем тренутку. Ма шта да вам причам, сигурна сам да све знате!

-Мама, да ли ти је добро? О чему ти причаш? – наставља моје јединче.

-Како о чему причам, побогу, дете! Опеглаћу тај веш, нисам стигла... – сад се већ браним, а и полако подижем тон.

Осећам се кривом, јер као и увек у ово доба године, занемарујем све своје друге животне улоге и остајем наставница 24 сата дневно.

-Мама, школи је јављено да је постављена бомба! Разредна је сад јавила на нашој групи! – изговара моје јединче, шокирано оним што сам изговорила – Ко помиње неопеглани веш, шта ти је?

Гледам га у тишини неколико тренутака, као да му је још једна глава израсла, док ми до свести стиже информација коју ми је саопштио. Утом, као по команди, огласи се и мој телефон. Директор нас обавештава да је дојављено да је и у нашој школи постављена бомба. Настава је онлајн.

Усред јунског јутра, додуше поприлично суморног и сивог, смркло ми се пред очима. Буквално ми се зацрнело. Одмах сам почела да планирам како ћу данашње часове да пребацим у дигитални облик. Срећом, имам дигиталне уџбенике, волим да радим користећи их и увек су ми од велике помоћи и у непосредном раду с ученицима, а да не помињем овакве ситуације. Снађи се! Како год знаш и умеш, ко те пита!

Не знам зашто, али на памет ми паде Бошко Буха!

Моје јединче се весело смешта у фотељу, радосно што неће данас у школу. Гледам га и питам се шта нам се то догодило? У ком тренутку смо испустили нити које су нас везивале с оним што је битно? Како наша деца замишљају своју будућност? С каквим ће радним навикама, с каквом одговорношћу ће упловити у своју будућност и шта ће их тамо дочекати? Ако неко има одговор, нека ме просветли, молим вас!

Но, да се вратим бомби! Ово је други пут, претпостављам да сте сви били у истом положају, било да сте наставници, било да сте родитељи. Преглед школе траје неко време, а школа је много. На нашој општини их је 17. И то само основних школа. Питам се хоће ли надлежне полицијске екипе успети да све обаве данас? Јер, људи, данас је среда, а у петак осмаци завршавају наставу!

Много ми је тужно све ово што се догађа. Деца не разумеју трагичност читаве ове ситуације. Они само виде лакши пут, пречицу. А све ће ово доћи свима нама на наплату пре или касније. Ко не плати на мосту, платиће на ћуприји, али са каматом! То је оно чега се ја бојим.

Моје јединче с осмехом испрати данашњи наставни дан, из фотеље. С времена на време до мене дођу гласови мојих колега, који се труде да час учине занимљивим, да учење не трпи, упркос непредвиђеним околностима – али мотивација деце изостаје. Видим ја то по свом детету, нећемо да се лажемо! То је једноставно тако. Благо оним родитељима чија деца имају развијену унутрашњу мотивацију! Моје је нема! Учи зато што мора и зато што му ја над главом стојим као Горгона!

Све ми је теже да с оптимизмом гледам на свој посао који бескрајно волим. Често се осећам као хрчак у кавезу који бесомучно, али без одустајања и предано, окреће точак који се врти, врти, врти...

Нешто морамо да мењамо, некуда морамо да кренемо и то што пре, јер смо добрано закаснили.

До тада, знају ли наша деца ко је био Бошко Буха, питам се?

Гордана Опалић

А ви? Како сте?

Седим за столом после 6 одржаних часова на 35 степени. Како сам? О, одлично! Скувана, обарена, потпуно измрцварена и добрано луда. Учионице препуне деце, прозори широм отворени, а и врата богами, иако се појединци жале да ''вуче промаја''. Ех, промаја! Главни узрочник свих излечивих и неизлечивих болести у Срба. Али о томе неком другом приликом! Одолевам нападима забринутих малишана и остављам врата отворена. Да дишем, јер ми је све теже да удахнем дубоко ових дана.

Ходником марширају осмаци – распуштени потпуно иако у школу иду још читаве наредне недеље. Униформисани сви, обучени у мајице са најчешће потпуно неинвентивним и често потпуно скаредним натписима, за које они дубоко верују да су духовити, занимљиви и ''страва''. То што сам ја из прошлог века, па то је мој проблем, зар не? То што ми смета њихова духовитост и што не разумем њихово време, то је мој недостатак, то са њима нема, ама баш никакве везе! Џабе Андрић, џабе Нушић, џабе Домановић! Не прима се то овим генерацијама којима је школа само место на којем се ''смара'' и губи време. Еј, младости, младости! Шта ли ће нам будућност донети с вама таквима, питам се!

У дворишту се окупила деца. Одељењско фотографисање! Успомене ваља стварати, неговати их и чувати, слажем се. Али бесомучно плажење и пућење – не, стварно не могу! Што је превише, превише је!

А опет, има још. Јесте ли обратили пажњу на одевање наших ђака? Како малчице сине сунце, сви се поскидају. Бермуде, шортсеви, кратке мајице да се пупак обавезно види! Молим вас, ништа се не рачуна ако пупак није доступан погледима. Да се сви одушеве. Опет из мене проговара она ''зла жена'' из прошлог века. Шта ћу! Ја бих на лакат проговорила! Не могу да се правим да не видим суноврат, не могу да игноришем вулгарност и вулгаризацију, не могу. Ма, шта не могу? Нећу!

И мени је врућина. Сигурна сам да је и вама, зар не? Коме није вруће у учионици са тридесеторо ђака на 35 степени? Па да ли ми долазимо у шортсу на посао? Или у мајци ''пупкари'', како рече моја колегиница Марина? Наравно да не. А зашто? Зато што нам није врућина или зато што знамо где долазимо?

Наши ученици немају осећај да улазе у васпитно-образовну институцију. Немају осећај за институције уопште. Њима је важно да је у њиховом микрокосмосу све посложено према њиховим потребама, очекивањима и жељама. Ко је томе крив?

Рекла бих да смо томе криви сви. Не само наши ученици и њихови родитељи. Сви ми заједно! Какав пример дајемо ученицима? Да ли се ваљано и упорно боримо за нашу струку? За бољи положај свих просветних радника у друштву? И при том, заиста, не мислим на плату. Сад то није предмет нашег разговора. Када смо истрајали у нашим захтевима? Када смо се уопште у било чему сложили, истрајали? Нас је тако лако заплашити, сломити, натерати нас да повијемо кичму и спустимо главу. А деца све то виде! И памте! И како онда да од њих тражимо да поштују школу као храм знања? Како да их натерамо да мисле, да се критички односе према стварности? Никако! Та нам је моћ одузимана годинама и ускоро ћемо је у потпуности изгубити, ако већ нисмо!

И шта ћемо сад, што би рекла Констракта? Шта ћемо учинити да наша деце уоче праве вредности, да се окрену школи и стицању знања? Како да их приволимо да нас поново доживе као модел ка коме ће се управљати? Онако како смо то ми чинили као ђаци, гледајући своје професоре. Имате ли идеју?

Помало сам дезоријентисана. И стварно се питам да ли је то од ове врућине, краја школске године и лудила у коме се сви сада налазимо са годишњим тестовима, закључивањем оцена, администрацијом или је та дезоријентисаност последица неке беспомоћности коју проналазим у свом срцу и која ме дави, стеже и обузима?

А ви? Како сте?

Гордана Опалић