Издржи, само издржи....

Док седим за столом и покушавам да удахнем (што ми је све теже последњих недеља) размишљам како се докотрљасмо до последњег наставног дана у овој школској години. Упркос корони, упркос бомбама, упркос свему могућем и немогућем, школска 2021/22. је на крају. Далеко јој лепа кућа, што би наши стари рекли.

Па опет, кад се осврнем на њу, било је ту и те како лепих ствари, оних због којих сам и изабрала да будем професор, због којих сам бирала баш ову професију. Са многима сам вас и упознала кроз текстове на блогу, па могу рећи да сте били моји сапутници кроз ову невероватну  школску годину.

Ипак, морам да се осврнем на најновија дешавања, ова од пре неколико дана, а која су у вези са логовањем на платформу моја средња школа, а потом и са обуком за прегледаче на завршном испиту.

Боже драги! Ни једноставније ствари, ни компликованијег начина. Па да ли је могуће да се од једне најелементарније ствари, попут приступа платформи за спровођење завршног испита, направило свемирско чудо. У једном сам се тренутку питала да ли ја можда, неким случајем, приступам НАСИ. Па, сунце ти пољубим, улогуј се овако, улогуј се онако, инсталирај један аутентификатор, па то није довољно, о, не!!! Трк у пошту по податке за електронску аутентификацију на апликацији консент, покрени апликацију, скенирај кодове, одбројавај секунде да стигнеш да укуцаш бројеве....

И све то чему? А, па прегледање задатака на завршном испиту је најстроже чувана тајна, најодговорнији задатак једног просветног радника! Видите, џабе вам 16 или 18 година школовања, нисте ви довољно утренирани и увежбани за онлајн прегледање задатака. О, не, не, нисте! Не заваравајте се! Не, драги моји, морате да се припремите, још мало утренирате и усавршите како бисте прегледали задатке!

И тако, крени у свемирску процедуру приступања платформи моја средња школа. Кад то савладаш, мислим кад успеш да координираш брзину, спретност и вештину и уђеш у систем, припреми се за припрему! За вежбање. Твој задатак је да прегледаш 150 задатка. То је магична граница увежбаности! Ни један више ни, не дај боже, мање. Тачно 150.

Припремих се за одговоран посао. Вештину, брзину и спретност имам, из првог пута успевам да се улогујем. У контролном панелу (???) ме чека магично плаво дугме ЗАПОЧНИ ПРЕГЛЕДАЊЕ. Притискам га и магија почиње. Изаберем питање број 9. И онда застанем, не зачуђена, застанем пренеражена, запањена, шокирана, ма додајте синоним који год желите!!! На слици потпуно празног задатка плавом бојом пише – оцените са 0. Стиснем  0, пређем на следећи задатак, који је идентичан, осим што на њему пише  - оцените са 1. И тако редом...сто педесет пута!!!!

Да ли сте гледали онај цртани филм из нашег времена са Патком Дачом, где он изнервиран скаче у месту, а из ушију му бије пара? Е, тако сам ја изгледала. Не, нисам била љута, била сам паклено бесна! У последњим данима наставне године, кад не знам кад ми радни дан почиње, а кад се завршава, кад немам ни дете ни мужа ни кућу, јер је мој живот 24 часа школа, неко се поиграва мојом интелигенцијом на тај начин!!! Реците ми, молим вас, да ли је само до мене или се и ви осећате као да нас  је неко убацио у неки виртуелни простор и укључио у социолошко-психолошки експеримент? Јер мени ово стварно није нормално!

Много сам љута. Разочарана. Понижена. Све то заједно, три у један. Да ли је могуће да нас, после свега, тако третирају? Да служимо као тест играчи, као пиони на шаховској табли који стоје и чекају да се нешто деси, да их неко помери?

Нећу вам говорити да сам мајка осмака и да моје јединче полаже завршни испит у ненормалним условима. Свима је исто, па и њему, али да ли је хумано децу држати у фискултурној сали на 35 степени и од њих очекивати савршена постигнућа која ће им обезбедити жељену школу? Чему то служи? Та деца имају 15 година и нису ни емоционално ни психолошки дорасла толиком притиску. Да не говоримо колико су они начети социјалним дистанцирањем и виртуелном школом у последње 2-3 године!

Но, шта је ту је! Дрину још нико исправио није, па нећу ни ја. Нећу ни покушавати! Тако је, како је. Свима.

Једино што вам могу рећи да ми је улепшало последњих неколико дана јесте магија моје драге Ане Милуновић, која ми је обезбедила карте за Народно позориште. Јеца и ја смо гледале прво Велику драму, а одмах потом и Године врана! Људи моји, остала сам без текста, без даха... Уколико нисте погледали, морате....Чиста катарза!!!

Шта да вам кажем, осим да стиснете зубе и стиочки, као и увек, издржите још који дан! А онда, одосмо на онај распуст од три месеца који мало, мало па имамо. Иако се овај наш завршава 20. августа. Нема везе, нек је и толики, али је наш! Заслужен.

Гордана Опалић