Драги пријатељи,
Дуго се нисам оглашавала, јер заиста нисам
имала шта да кажем. Од мајских дешавања пуно се писало о насиљу, о трагедији, о
узроцима трагедије, о њеним последицама, о чему све не.
Ја
сам једноставно занемела. Речи су се изгубиле и осећала сам потребу само да
ћутим и посматрам, јер шта рећи после свега што нам се догодило – после Рибникара,
Младеновца, завршетка школске године? После страха, очаја, после безнађа?
Можда су други паметнији од мене, али ја
једноставно нисам била у стању да артикулишем своје мисли, да их претворим у
смислене речи. Како било шта може имати смисла у времену у коме бесмисао дави
попут море?
И таман кад помислих да могу да удахнем и
да сам скупила довољно храбрости да уђем у учионицу и станем пред своје ђаке,
сачекале су ме, као и све вас, фамозне смернице нашега министарства. И не, нећу
вам писати све оно што знате – како ми то свакодневно радимо, како са децом
разговарамо о свему јер смо им прва линије одбране од отуђености у којој се
даве, од бесмисла у коме живе, од страха који свакодневно све јаче око њих
стеже свој обруч, од неразумевања, од напуштености, од нереалних очекивања...
Нећу, јер знам да то знате и да вас неповерење у нас вређа и боли. Јер ко је
изабрао да ради посао који ми радимо, тај је изабрао да увек буде на
ветрометини, изложеног срца и душе отворене попут књиге која нам је још једино
преостала као стожер, јер се све остало изгубило. Образ најпре...
Батргам се у тематским данима, роним кроз
администарацију и говорим мало, а слушам много. Осећам се као издувани балон, а
прошло је тек недељу дана од почетка школске године. И питам се како је то
могуће?
Хватам себе како све чешће размишљам о томе да
ми је потребно да променим посао и такве мисли ми сваки пут откину део срца, јер
волим свој посао. Волим учионицу. Не знам да ли бих уопште умела да било шта
друго радим и да у томе уживам, а опет, осећам се издано, осећам се напуштено и
искоришћено. И све ми је теже да то сакријем.
Питам се да ли је до мене или до света
који ме окружује? Да ли је до мене или до система који ме гура у блато? До кога
је? Имате ли идеју?
Гордана Опалић
