А ви? Како сте?

Седим за столом после 6 одржаних часова на 35 степени. Како сам? О, одлично! Скувана, обарена, потпуно измрцварена и добрано луда. Учионице препуне деце, прозори широм отворени, а и врата богами, иако се појединци жале да ''вуче промаја''. Ех, промаја! Главни узрочник свих излечивих и неизлечивих болести у Срба. Али о томе неком другом приликом! Одолевам нападима забринутих малишана и остављам врата отворена. Да дишем, јер ми је све теже да удахнем дубоко ових дана.

Ходником марширају осмаци – распуштени потпуно иако у школу иду још читаве наредне недеље. Униформисани сви, обучени у мајице са најчешће потпуно неинвентивним и често потпуно скаредним натписима, за које они дубоко верују да су духовити, занимљиви и ''страва''. То што сам ја из прошлог века, па то је мој проблем, зар не? То што ми смета њихова духовитост и што не разумем њихово време, то је мој недостатак, то са њима нема, ама баш никакве везе! Џабе Андрић, џабе Нушић, џабе Домановић! Не прима се то овим генерацијама којима је школа само место на којем се ''смара'' и губи време. Еј, младости, младости! Шта ли ће нам будућност донети с вама таквима, питам се!

У дворишту се окупила деца. Одељењско фотографисање! Успомене ваља стварати, неговати их и чувати, слажем се. Али бесомучно плажење и пућење – не, стварно не могу! Што је превише, превише је!

А опет, има још. Јесте ли обратили пажњу на одевање наших ђака? Како малчице сине сунце, сви се поскидају. Бермуде, шортсеви, кратке мајице да се пупак обавезно види! Молим вас, ништа се не рачуна ако пупак није доступан погледима. Да се сви одушеве. Опет из мене проговара она ''зла жена'' из прошлог века. Шта ћу! Ја бих на лакат проговорила! Не могу да се правим да не видим суноврат, не могу да игноришем вулгарност и вулгаризацију, не могу. Ма, шта не могу? Нећу!

И мени је врућина. Сигурна сам да је и вама, зар не? Коме није вруће у учионици са тридесеторо ђака на 35 степени? Па да ли ми долазимо у шортсу на посао? Или у мајци ''пупкари'', како рече моја колегиница Марина? Наравно да не. А зашто? Зато што нам није врућина или зато што знамо где долазимо?

Наши ученици немају осећај да улазе у васпитно-образовну институцију. Немају осећај за институције уопште. Њима је важно да је у њиховом микрокосмосу све посложено према њиховим потребама, очекивањима и жељама. Ко је томе крив?

Рекла бих да смо томе криви сви. Не само наши ученици и њихови родитељи. Сви ми заједно! Какав пример дајемо ученицима? Да ли се ваљано и упорно боримо за нашу струку? За бољи положај свих просветних радника у друштву? И при том, заиста, не мислим на плату. Сад то није предмет нашег разговора. Када смо истрајали у нашим захтевима? Када смо се уопште у било чему сложили, истрајали? Нас је тако лако заплашити, сломити, натерати нас да повијемо кичму и спустимо главу. А деца све то виде! И памте! И како онда да од њих тражимо да поштују школу као храм знања? Како да их натерамо да мисле, да се критички односе према стварности? Никако! Та нам је моћ одузимана годинама и ускоро ћемо је у потпуности изгубити, ако већ нисмо!

И шта ћемо сад, што би рекла Констракта? Шта ћемо учинити да наша деце уоче праве вредности, да се окрену школи и стицању знања? Како да их приволимо да нас поново доживе као модел ка коме ће се управљати? Онако како смо то ми чинили као ђаци, гледајући своје професоре. Имате ли идеју?

Помало сам дезоријентисана. И стварно се питам да ли је то од ове врућине, краја школске године и лудила у коме се сви сада налазимо са годишњим тестовима, закључивањем оцена, администрацијом или је та дезоријентисаност последица неке беспомоћности коју проналазим у свом срцу и која ме дави, стеже и обузима?

А ви? Како сте?

Гордана Опалић