Промоција романа Дневник једног умирања у Источном Новом Сарајеву

 Дневник једног умирања је промовисан у Источном Новом Сарајеву 04.04.2024. године. Том приликом дала сам и овај интервју за РТВИС.

Моје прво и друго ја

На позив Маје Колунџије Зорое била сам гост на Радио Београду 1. Разговарале смо о многим темама - школи, књижевности, мојим романима, о узорима ...

Читав разговор можете послушати на линку.

https://www.rts.rs/radio/radio-beograd-1/5388257/vase-prvo-i-drugo-ja.html

Дневник једног умирања у емисији Коментар ТВ Стара Пазова

 Дневник једног умирања

У петак 15.5.2024. гостовала сам у емисија Коментар ТВ Стара Пазова. У невероватно пријатној атмосфери, за коју је најпре одговорна дивна Тина Милановић, разговарале смо о многим темама - о књижевности, о животу, о љубави и смрти, о школи, о говору, о томе шта одређује сваког од нас.

Емисију погледајте и јавите ми своје коментаре.

Дневник једног умирања у избору за НИН-ову награду 2023.

НИН-ова награда

И ове године се мој роман нашао у избору за ову престижну награду. Веома сам захвална издавачу Заводу за уџбенике и наставна средства Источно Ново Сарајево на вери у овај роман. Хвала и свима вама, читаоцима, на свим утисцима којима сте ме често доводили до суза. Али сузе су ОК, зар не?

Читајте Дневник једног умирања!

https://www.nin.rs/nin-ova-nagrada/iz-arhive/41456/roman-godine-zatvoren-konkurs-za-nin-ovu-nagradu-za-2023

Усуди се да сањаш

Драги људи, дуго ме није било, знам. Многе су се ствари издешавале и било ми је потребно време да их обрадим, да прихватим да су се стварно догодиле. 

Живот је чудо. Сви то знамо и свако од нас је ову реченицу у свом животу потврдио бар једном. Неки од нас више пута. И увек се изнова питамо колико је потребно да схватимо да треба живети сад и овде, сањати велике снове и дати најбоље од себе да се они остваре. Пре или касније свако од нас то сазна. Ако се усуди да сања.

Када сам објавила свој први роман ''Мостови у нама'' ни слутила нисам да ће писање тако променити мој живот и постати моја потреба. Али онда су почели стизати ваши утисци и схватила сам да је тај роман дотакао многа срца и понудио младим људима одговоре на питања која су их мучила и тиштила, а нас нешто старије подсетило на време за које смо мислили да је неповратно прошло. Из тог времена смо у живот понели много лекција и немојмо их никада заборавити, а често то врло лако чинимо. Сетимо се како је бити млад, како је имати 18 година и не знати куда да кренеш, јер је сваки пут на животној раскрсници далек и стран и потенцијално погрешан. Када се тога сетимо, лакше ћемо разумети нашу децу и лакше ћемо постати и остати њихов животни ослонац. А то је много важно. 

Недуго након Мостова почела сам да пишем нови роман. Реч по реч, реченица за реченицом, страница, поглавље – за нешто више од пола године прича је била завршена. ''Дневник једног умирања'' су прочитале најпре моје пријатељице, потом бета читаоци, а онда сам на препоруку мог колеге и пријатеља Ненада Милкића, рукопис послала на конкурс за најбољи необјављени роман у 2023. години Златна сова у Источно Ново Сарајево. У ствари, послао га је Ненад, јер из Београда не можете поштом послати рукопис у Републику Српску а да то буде под шифром. Просто се Пошта више труди да заштити ваша ауторска права од вас самих. Да не поверујеш! Али веровали или не, данас још увек постоје људи који су ту за друге, чак и када их лично не познају и који стану уз човека, стану уз колегу и нађу му се кад су најпотребнији. Е, то је Ненад Милкић! Послао је мој рукопис у фебруару из Зворника и веровао у моје писање од првог момента. Роман је прво ушао у шири избор, затим у ужи избор и 29. маја сам добила позив од директора Завода за уџбенике и наставна средства Републике Српске, господина Бојана Ђенића, који ме је обавестио да је ''Дневник једног умирања'' освојио трећу награду! Била сам не срећна, била сам пресрећна! 

Када дате део себе, излијете душу на папир и пустите је у свет, а она нађе пут до срца и душа других људи, онда знате да све што сте радили, сав труд, све непроспаване ноћи - да је све то имало смисла, да је вредело. Да вреди. Да се сваки труд увек исплати. Да су снови достижни ако предано радиш да их оствариш. 

Тако да, људи моји, мој нови роман ''Дневник једног умирања'' очекује вас на јесен и једва чекам да га прочитате и јавите ми утиске. Прича коју ћете читати је животна, болна и потресна, али ће вам показати једну нову перспективу живота. Перспективу коју увидимо тек онда када сазнамо да смо коначни и кад знамо да нам је време ограничено. Она отвара многа питања о којима не размишљамо док нам смрт не покуца на врата – јесмо ли били срећни, да ли смо могли бити бољи, да ли смо могли боље, како ће изгледати живот после нас, онај у коме нас више неће бити. Говори о односима са породицом, пријатељима, пита вас имате ли право да будете срећни иако умирете... 

Једва чекам да ми јавите утиске. До тада, људи, лето је коначно стигло иако често то и не изгледа баш тако. Искористите сваки минут, сат, дан. Проведите га са људима које волите и који вас воле. Све је остало у животу небитно и пролазно. Ма знам да и сами то знате!

 Гордана Опалић

МОЈ САЈАМ КЊИГА

 

Још један Сајам књига је за нама. Били сте, знам! Ко још може да одоли?

Сајам књига је одувек био моје свето место, мој лек за душу, место где сам могла да отпустим све негативне емоције, фрустрацију, све оно што ме је тиштило и да у лепоти  писане речи, ма у самом мирису књиге утонем у неке невероватне емоције, одем у бескрајно далеке светове и да будем срећна. Било је разочарања због организације, писала сам вам о томе баш овде, али опет, људи, Сајам књига!!!! Како да се пропусти?!?

Ове године моје емоције према Сајму су много другачије. Живље, лепршавије, интензивније! Људи, ове године сам први пут на Сајму била са друге стране! Као аутор! И осећај је невероватан, неописив! Гледати у постер на коме је насловница вашег романа, у своје књиге на штанду које додирују руке читалаца, милују погледи случајних и намерних пролазника – непроцењиво! За мене је ова сајамска недеља била као време проведено у сну! Најлепшем сну.

Упознала сам много дивних људи који деле исту страст ка писању као и ја, колеге писце; слушала утиске о свом роману од својих читалаца (звучи ми готово надреално кад кажем то ''својих читалаца'') и било ми је на моменте потребно да удахнем неколико пута дубоко не бих ли заиста поверовала да сам ту, да се све то заиста дешава!

Толико сам била одушевљена тренуцима које живим да ми готово нису сметали сви ти људи којима није место на мом сајму – естрадне личности, инфлуенсери и остали ликови који се у последње време све гласније називају писцима.

Бивши ученици

Еј, па ја за себе и даље говорим да сам само једна наставница српског језика која се одважила да са светом подели своју причу и да му покаже своје мале и велике снове! Ја себе не умем још увек да назовем писцем... и кад ме тако ослове, представљајући ме читаоцима, тргнем се, као да говоре о неком другом! А онда схватим да говоре о мени и на моменте се постидим, верујте ми! Као дете.

Садашњи ђаци

Но, да се вратим сајму. Била сам гост на штанду Нове Поетике, која је мој издавач, у суботу 29.10.2022. године. Ни сама не знам како сам се до штанда пробила, колика је гужва тог дана била. Река људи те носи, ти се препушташ току, уживаш у сазнању да си ту - Сајам књига у Београду! Поново! Док сам прилазила штанду, срце ми је тутњало у грудима толико да ме је готово заглушило! И онда је започела чиста магија. Моји пријатељи, колеге, моји ђаци, бивши и садашњи... сви су они дошли да ме поздраве и подрже, да ме загрле и кажу ми колико их је моја прича разнежила и натерала да се замисле; да ми кажу да су се смејали и плакали, да су се сећали и да су памтили...

Колеге

А ја? Ја сам уживала, често суспрезала сузе, јер чути да је оно што си написао дотакло срца других, одраслих и деце подједнако, има тежину која је често била превелика за моје срце. Искрено вам кажем! Придржавала сам се за своју храброст и трудила се да свима дам најјачи загрљај и тако бар мало вратим сву љубав коју ових дана добијам на сваком кораку. Моји су мостови подупрети љубављу, сад ми је то јасно, и чврсто стоје и стајаће јер их придржава и за земљу везује пријатељство, разумевање и подршка. И хвала вам свима на томе! Шта друго човек може да пожели? Шта нам је друго уопште потребно?

Живели, драги људи!

Гордана Опалић

Сви наши мостови

Драги моји сви,

Мој први роман ''Мостови у нама'', у издању Нове Поетике објављен је 26.септембра 2022. године и од тог дана, морам вам признати, да живим свој сан. Готово да ми је све то време протекло у пропитивању сопствене душе и опипавању реалности која ме окружује, да ли је све што се дешава стварно. Неописива је радост када резултат вашег рада буде у вашим рукама. Кад сте свесни да је ту, уз вас, на сигурном. У једном тренутку сам се осетила као да је у мој дом стигло још једно дете. Ето, таква радост ме је опхрвала.

Потом вас обузме нестрпљење да чујете како су други разумели оно што сте желели да свету кажете. То ишчекивање, та тиха неизвесност, то треперење у дну срца... И онда кад чујете да  то што сте написали дотиче срце ваших читалаца, да топлина коју сте уткали у причу, греје срца људи са којима ту причу делите – то сазнање вас удари као брзи воз и та срећа коју осетите, готово као опипљиву, буде највећа награда.

У вихору свих тих емотивних дешавања, у уторак 11.октобра у Културном центру Чукарица уприличена је промоција мог првенца. Културни центар ми је отворио врата своје галерије и од 18.30 су већ моји први госту ушли у мој свет. У свет у којем јунаци трагају за смислом у бесмислу времена у коме живе, у којем трагају за лепотом и снагом да се изборе са свим оним што нам живот свакодневно поставља као препреку која нам често изгледа непремостива. Када смо у 19 часова почели причу о роману, у сали није било ниједног слободног места! Људи су стајали! У том тренутку и време је за мене стало и закорачили смо мостовима које у себи градимо како бисмо их пружили ка другима, ка онима који заслужују да буду наша обала.

Мостови у нама је роман о младима, о тражењу места у свету у којем им је тешко да се укорене, јер им је тешко да се отворе и верују да човек човеку није увек вук, већ да може бити сидро, стена, она снага коју и не знамо да имамо док нас живот не удари посред чела. То је прича о Ани и Федору, матурантима једне београдске гимназије, прича о вршњачком насиљу, о очекивањима, о самоћи и губицима, али уједно и прича о љубави, о слободи, о изборима, о вољи и снази да се крене даље упркос свим недаћама које нас чекају на том путу одрастања и сазревања. То је и прича о одраслима, о људима са великим срцем и онима који се само називају родитељима, јер суштински то нису, јер не умеју то да буду, јер не знају како да то буду.

Кроз ове приче нас је водила Ана Милуновић, моја сестра по души, професорка књижевности и моја пријатељица. Дотакли смо се многих ствари, које можда и нису биле у вези са романом, али су у вези са животом, са пријатељством, са подршком и вером у човека и његове снаге да се одупре својим слабостима и својим страховима.

Међу мојом породицом, пријатељима и колегама стајала су лица мојих бивших ученика и то је нешто на шта сам посебно поносна. Сазнање да сте дотакли нечији живот на начин да вам се узвраћа љубављу, подршком и вером, да вам се узвраћа искреном радошћу и најснажнијим загрљајима је најлепши део нашег посла. То је тај тренутак у коме се све коцкице посложе и јасно вам је зашто сте бирали да будете професор, зашто сте бирали да читавог живота бијете битку с ветрењачама, да идете путем који нема краја ни завршетка и који је најтежи и најодговорнији. Јер кад знате да сте део нечијих ставова, уверења, нечијег животног пута и кад вас назову другом мајком – све остало је неважно, мало и небитно.

Тако сам се ја осећала те вечери. Било ми је јасно да сви моји мостови чврсто стоје јер су подупрети љубављу. Оном једноставном, свакодневном љубављу која се не да измерити, не да се укалупити, али која траје упркос свему.

Уз жељу да се сви бар једном у животу осетите тако, с љубављу вас поздрављам!

Гордана Опалић

Завичајни музеј Жаркова

Завичајни музеј Жаркова   фото: Ненад Мандић

    У уторак 17.05.2022. године отворен је Завичајни музеј Жаркова у кући у којој је отворена прва школа у Жаркову давне 1840. године. Драго ми је због тога, јер је та кућа пропадала годинама иако је већ више деценија под ингеренцијом Завода за заштиту споменика. Сада, заиста, изгледа лепо.

    Ученици моје школе су били позвани да учествују у програму отварања и све то можда и не би било део овог мог писанија да нас о томе нису обавестили у петак 13.05.2022. године у послеподневним часовима. Треба ли да вам напоменем да смо тог петка били у преподневној смени?

    Но добро, срећом, програм сам имала спреман. Неколико година пре, моја дивна колегиница и пријатељица Ана Милуновић, која је тада радила са мном у ОШ ''Љуба Ненадовић'', а сад је професорка Пете београдске гимназије, и ја припремале смо свечану академију поводом 180-годишњице рада школе, тако да је тај програм требало прилагодити и скратити како би се задовољио захтев организатора да не траје дуже од 5 минута.

    Упркос свим мојим образложењима да се историјат школе која постоји, сада већ 182 године, не може сместити у 5 минута, нисам могла добити ни минут дуже. Тако да избора нисам имала -  5 минута. Толико! Кога брига за историју!

    Претурала сам онај програм, покушавала да скратим што се скратити не да и не сме. Ишчитавала бесомучно, мерила себи време! Муж ме гледао као да сам полудела, а син ме заобилазио у широком кругу. Но, некако успех да дођем до 5 минута и 14 секунди.

    Обавестим организаторе (Град Београд и протокол г. Весића) да сам успела да програм прилагодим захтевима, пошаљем сагласност родитеља да ученици могу да учествују у отварању и буду снимљени, доставим и фамозни ''скраћени'' програм, све завршим на време. Обавестим ученике да у понедељак 16. маја имамо пробу у школи, да се деца упознају са текстом, да увежбамо читање и припремимо се за велики дан.

    А онда, у понедељак нас дочека предивно осунчано јутро и дојава о постављеној бомби! Настава се организује на даљину, јер преглед школе није обављен и не зна се када ће бити. Деца ме зову, сад већ помало узнемирена, јер наступамо сутра. Сутра!

    Позовем децу у двориште школе, испод дивне старе липе, тик до улаза у двориште, на безбедној удаљености од зграде (полицајци су ми назначили, кад сам питала за дозволу, да смо потпуно безбедни под липом). Вежбали смо под ведрим небом, у дивном мајском дану. Научили смо и шта је то амбијентална настава. Додуше, мало су нас чудно гледали пролазници, али добро сад... Вероватно је било необично да деца читају, а наставница штоперицом мери време у дворишту без ђака, уз полицију на улазу...

    Верујем да ће то ови ученици дуго памтити као анегдоту из школског живота. Шта све ова наша деца претурише преко главе последњих година!

    Пошто ни следећег дана наша школа није прегледана, нисмо могли да пробамо на бини, али су нам љубазни домаћини изашли у сусрет и дозволили да пробамо у музеју како би Милена, Ива и Андрија могли да се чују преко разгласа и да осете амбијент.

    Не треба да вам кажем да су били перфектни! Тачни, достојанствени, као да су професионални говорници. Трему су сакрили тако добро да је нико није уочио. Иако су камере биле уперене у њих све време, стоички су издржали све.

Председница Ђачког парламента ОШ ''Љуба Ненадовић'', Ива Гошњак, предала је кључеве наше Старе школе заменику градоначелника г. Весићу уз поруку да верујемо да ће наставити нашу традицију и сачувати од заборава све људе који су нашу школу и Жарково задужили својом посвећеношћу и вером у бољу будућност.

    Кључеви су сада у власништву Музеја града Београда, а ми ћемо бити блиски сарадници и верни посетиоци Завичајног музеја Жаркова. Наших 5 минута смо искористили на најбољи могући начин, јер младост је оно што се рачуна, млади су ти који ће сачувати нашу традицију, нашу историју. Њима овај свет остаје и ако је судити према овим ученицима који су се за дан припремили и изнели читаво отварање на својим нејаким плећима, упркос свим могућим и немогућим дешавањима и изазовима,  ја се за нашу будућност не бринем, већ је с радошћу дочекујем!

Гордана Опалић

 

Књиге, књиге, браћо моја

Читам ових дана да је отворен Међународни сајам књига у Новом Саду и морам признати да се у мени подигла бура различитих осећања. Вероватно претпостављате да ми недостаје та манифестација, које није било последњих година због пандемије. Јесте, у праву сте, али ми се вратило и сећање на Сајам књига 2018. године јер је то био последњи Сајам књига на којем сам била. И вратила се иста горчина коју сам тада осетила, а која ме и даље држи. Разумећете ме, сигурна сам. Овако је било....

Још један Сајам књига у Београду је завршен. Хвала богу што је тако! Мислила сам да никада у своме животу нећу изговорити ово што управо рекох...Али, ето...Што Његош рече: ''Пошљедње време је дошло''. И јесте. Оно што је некада био бастион лепе речи, културе, знања и националне части, сада се претворило у нешто што ни на најдубљем дну не опстаје.  Али да кренем од почетка.

Кренух на сајам одушевљена. Списак књига које желим, жуља ме у џепу. Као да оживљава док се приближавам улазу. Будући да сам се пријавила за предавање у вези са дигитализацијом наставе, пред халом 3 дочекује ме насмејана девојка, студенткиња књижевности, да ме спроведе до штанда једне издавачке куће, чије уџбенике у настави користим. Љубазно ме обавештава да су гужве велике и да се наоружам стрпљењем. ''Радим у просвети'', рекох јој, ''стрпљење ми је друго име, јер да није тако, одавно бих била у лудници...'' Девојка ме гледа испод ока и осмехује се са извесним жаљењем, које ћу тек касније разумети.

Улазимо у халу и ту се дешава прво моје разочарање. Полазим поред импровизоване бине на којој стоји троје деце, пред којом вришти и скаче небројено младих људи. На видео-биму изнад бине пише – Пинкове звездице!!!!! Еј, Пинкове звездице!! На сајму образовања!!!! Погледам, шокирана, у девојку која скрушено слеже раменима. Као да ми говори да то није ништа и да се наоружам оним стрпљењем за које малопре рекох да га имам на претек....

Пута до штанда издавачке куће се не сећам. Прошао ми је као у магновењу. Нисам могла а да не помислим на време у којем сам, утопијски, веровала да је Сајам књига свето место љубитеља лепе књижевности, критичке мисли и револуционарног духа и нисам могла а да се не осетим изданом, пораженом и превареном. Јер, људи, говоримо о Сајму књига!!!!

Након завршеног предавања, кренух да списак књига у џепу намирим. Улазим у реку људи која тече од хале до хале, и тако ношена бујицом, затичем се испред Вулкановог штанда. Жене вичу, свађају се око тога која је прва стигла и која ће кући однети више љубавних романа који су на акцији 3 књиге за 499 динара. Не желите да знате наслове. И не, немам баш ништа против љубавних романа! Да се одмах разумемо. Романтика ми није страна, али...

Не задржавам се и заједно са реком допливавам до Лагуне. Такву гужву не памтим! Једноставно не можете прићи. Мој списак у џепу полако почиње да се растаче. Нисам знала да се у Србији толико цене књиге. Заиста! Хиљаде људи посети Сајам књига за једну недељу, а током годину дана у књижарама не можете пронаћи петоро људи. Ту нешто није у реду, зар не?  

Да ли се конзумацијски начин живота прелио и у културу? Биће распродаја, па да одем да купим који метар књига?

А онда се питамо шта нам се догодило, нама који смо јели виљушком док су Енглези јели прстима? Па догодило нам се да у XXI веку имамо потпуно неписмене људе, оне који наместо потписа стављају крстић или отисак прста. Догодило нам се да је свет кренуо у будућност и чврсто је пригрлио, а ми остали у блиставој прошлости и никако да схватимо куда треба да кренемо. И што је још горе, тога нисмо ни свесни. Нама су увек други криви за оно што нам се догађа.

Е, а врхунац мог разочарања догодио се кад су нас почели разгртати неки прилично крупни момци не би ли направили пут извесној младој дами и њеном кучету. Ма да! Сигурна сам да сви већ знамо ту причу. Говорим о школском дану на Сајму књига у Београду и доласку звезде тог дана – неке, како се то данас модерно каже, инфлуенсерке, чије име стварно нисам запамтила, јер не желим да га запамтим.

 Е, мој Доситеју.... како оно рече: ''Књиге, књиге, браћо моја, а не звона и прапорце''.

Да ли је потребан било какав коментар? Мислим да не. Превише је и ово. Мислим да је то заиста била кап која је прелила моју чашу.  Разочарана и револтирана што су ми отели мој сајам, моје место за уживање и окрепљивање душе од тривајалности свакодневнице коју нисам бирала, коју су ми наметнули, демонстративно сам напустила Сајам књига 2018. године, као једно од већих разочарања са којима сам се у животу суочила. Отишла сам не купивши ниједну књигу. Ни једну једину! Први пут у животу! Како каже наш народ, за све постоји први пут. Доживех га и ја.

Пратила сам дешавања на сајму путем медија до његовог завршетка. Злоупотреба деце у политичке сврхе, парадирање којекаквих назови политичара, за које сам сигурна да у животу нису прочитали ни један једини стих, рецимо, Ане Ахматове, Марине Цветајеве, Вилијама Батлера Јејтса или чули за Фокнера, Вирџинију Вулф или Момчила  Настасијевића – све то ме доводи до закључка да, уколико се нешто озбиљно не промени у поимању културних манифестација, организацији и припреми Сајма књига, ја га посећивати више нећу.

То ће бити моја лична побуна против неукуса, некултуре и незнања. Не желим да будем део манипулисане светине која заборавља суштину такве манифестације – а то је промоција знања и вредности ка којима сви морамо да тежимо. Културу и знање не можеш купити ни на једном штанду било које издавачке куће.

Ето, мој списак жељених књига мораће да сачека неко боље време. Надам се да нећу морати да чекам као Естрагон и Владимир Годоа.

Каква су ваша искуства?

 Гордана Опалић