Тајна деда Љубине књижаре

 

Дом је тамо где је срце.
Дом је тамо где је срећа.
Дом је тамо где си свој.

Све ово и много више, научиће Мила Иконић, наша јунакиња ове дивне, топле приче, са којом ћемо откривати замршене тајне међуљудских односа и са којом ћемо учити о себи, о својим снагама, којих тако често нисмо свесни, о лековитој снази речи које понекад олако пуштамо у свет да уместо нас трагају за нама.

Милена Секулић Одаловић је неко ко познаје танану нит дечје душе и води нас кроз живот тринаестогодишње Миле лако и ненаметљиво. Ниједног тренутка не осећамо како прича жури. Она тече лагано, као широка, мирна, равничарска река и то не примећујемо док нас не запљусне снага осећања и спознаје једне усамљене девојчице, која бежећи од неснађености и хладноће живота у коме се не препознаје у Бечу, проналази снагу да се суочи са собом у свом родном граду, у који долази, као по казни, да проведе летњи распуст. Њен напети однос са мајком Тамаром, која и сама бежи од своје усамљености, затрпавајући се послом и правдајући је егзистенцијалном сигурношћу која јој је неопходна како би се осећала добро, развијаће се и мењати од неразумевања до спознаје да је за срећу потребно тако мало. Да је потребно да се загледамо у себе и пронађемо тајно место у којем сакупљамо тугу, па га откључамо и пустимо из себе све оно што нас спутава и покушамо да у успоменама, у неочекиваним местима и људима пронађемо снагу која је потребна да будемо срећни. Јер срећа се не осваја, срећа се живи. Само је потребно да је пронађемо. Најпре у себи, па онда и у другима.

У потрази за тајнама деда Љубине књижаре, Мили помаже Алекса. Дечак подједнако обележен недостајањем и тугом, али спасен проналаском места у којем се туга најбоље оћути, оснажен необичним светом деда Љубе са којим ће, играјући шах и откривајући чудесни свет књига,  самоћу најлакше поделити. И научити да је победи. Водећи Милу кроз крхотине живота који је иза себе оставила кад се одселила у Беч, показаће јој да се разумевање налази на најнеочекиванијем месту, да се љубав умножава када се дели и да су пријатељства наша сигурна лука у којима се олује лакше преброде.

Милена верује у снагу речи. Изговорене и написане. У ту магију нас умотава чврстим ткањем, лечећи нас топлином која извире из снаге породице. Све што кроз наш живот прође и дотакне га, обележиће нас неповратно. Из снаге коју стичемо мењајући себе, извире воља да мењамо свет. И то је највећа и најважнија порука овог романа за децу. Романа за све нас, јер у свакоме од нас скрива се дете коме треба најчвршћи загрљај и вера да је све могуће ако чврсто верујеш и никада не одустајеш. Милена нам је то овом причом доказала.

                                                                             Гордана Вучинић Опалић

Грумен подно Проклетија

 Роман Борислава Косановића ''Грумен подно Проклетија'' потресна је прича о српском страдању на простору Косова и Метохије. Роман се бави догађајима из осамдесетих година прошлог века у фиктивном селу Огњанову надомак Ђаковице, који су снажна симболичка слика вишевековног српског посртања пред неправдом и притајеним злом. Када се то зло буде урликом објавило – набијањем на колац Ђорђа Огњановића док је садио пасуљ у својој њиви, везујући се за своју земљу знојем рада свог, али и крвљу својом – све што је породица Огњановић знала о себи биће обрисано. Заташкавањем стравичног злочина стуб Огњановића ће почети да се љуља, корени ће почети да се од земље одвајају док их неправда, бол и одустајање потпуно не ишчупају. Људи постају нељуди, част се крвљу са образа испира, живот постаје неважан и мали. И људи, неспремни на зло, одустају. И одлазе.

''Заблуда је да су људи у патњи и болу исти, а сваки човек једнак у несрећи. Многи народи никада нису сусрели исконско зло. Ако не искусиш одређене патње, не можеш да разумеш оне који су ту муку преживели, а Срби са Косова и Метохије вековима су били посебни у својој муци. Истрајни у вери због које су најсуровије кажњавани. Тамо где се ветрови сламају прса у прса и где је вечна потреба освајача да галопира ка слави, један народ је опстајао обавијен у црно. Чак и када су га разапињали и палили, секли и кидали, када су га набијеног на колац остављали под ведрим небом зверима.''

Косановић приповеда мирно, тачно, без журбе. Детаљи вам се зато филигрански урезују у душу, сламајући је део по део. Јер догађаји о којима Косановић приповеда су толико потресни да се граниче са невероватним. Топлина у причању избија из сваке речи, у њој нема осуђивања. У црно-белом свету који настањују Срби и Албанци – побеђује Човек. Онај мали, свакодневни човек који се не да свести на националност, човек чија се крв не боји вером у Христа или Алаха, већ вером у доброту, у правду, у хуманост. Побеђује човекољубље иако нам је тешко да га јасно видимо. Јер ако не верујемо у добро, у светлост у правду – свака је битка унапред изгубљена.

''Знај, ова земља, ово парче планете са које ти данас одлазиш, увек је била земља сукоба и спорова, ратова. И никада се ништа није решило чак и кад је изгледало тако. Ти данас верујеш да одлазиш заувек, али хоћу да знаш, Срби су се овде увек враћали. Да није тако, мислиш да бисмо водили овај разговор упркос свему што је ваш народ вековима проживљавао овде? Предања и искуство ме уче, некад неко у будућности ће се од твоје лозе вратити. Не могу Срби без Косова. Не знам зашто је тако, али то је истина. Надам се да ће у тој будућности бити више разума него што га наше време има. Волео бих да се тада овде сретни људи. Не Срби и Албанци. Само људи.''

Упркос очају који кида душу сваког јунака овог романа, Косановић нам нуди излаз и нуди нам наду. Малену, танушну нит наде, коју готово можемо испустити, али за коју се можемо ухватити и која нам може показати пут.

''... хоћу да и ти нешто знаш. Док год неко од наше лозе постоји овде, није готово. Не кривим те и разумем. Ти си преузео на себе сав терет бриге за нас. Имаш жену и децу, а ја немам ту одговорност. Желим да овде стварам породицу. Даће Бог да се нешто промени на боље, па да се и ви вратите или твоја деца, а ја ћу бити ту, за корен, за калем. Чуваћу гробове старих и ово парче старог имања са којег је отац и створио ново. Нека ово буде шанса да се изнова из старог роди нешто ново и наше, ма ко да га ствара. Ја, моја или твоја деца. Док сам овде, тај пламен тиња.''

Маестрално дело које од заборава откида и у вечност узиђује величину страдања на које је овај народ од памтивека осуђен. У коме траје, са којим траје и без престанка се понавља. И учи нас да слобода нема цену, учи нас како се образ чува и како се воли своја земља. Чак и онда када смо принуђени да је оставимо. Јер она живи у нашој крви, у нашем генетском коду. Она је наш почетак и наш крај. Из ње све истиче и у њу увире свако од нас. Сада и заувек.

''Анђео с једним крилом'' – Љиљана Шарац

 

Писати осврте и препоруке за романе дечје књижевности је тешко. Још теже је када аутора лично познајете и када сте са њим пријатељ. Управо такав осврт је пред вама и пишем га са великом одговорношћу јер желим да будем објективна и непристрасна.

Роман ''Анђео са једним крилом'' је први роман за децу и младе наше књижевнице Љиљане Шарац. Сигурна сам да сте до сада прочитали неки њен роман, а ако нисте, обавезно то учините, јер Љиља пише лако, мудро, врцаво. Увуче вас у свој свет, а да тога нисте ни свесни, проведе вас кроз догађаје и емоције са невероватном лакоћом, јер она то ради лако, неусиљено – прича иде, са њом и ви путујете, све више у њеном, а све мање у свом свету. И тако чаролија почиње...

Писати роман за младе је тешко. Из искуства то знам, јер сам и сама ауторка таквог романа. Када пишете за младе, увек сте на танкој граници да будете приповедач који много прича, који дели лекције, који све зна. А то је оно што млади не воле. Сетите се само себе из тог периода. Да ли сте волели да вам попују? У овом роману тога нема. Прича о Ружици и њеном свету је дата кроз пажљиво вођене догађаје који су само оквир за оно што је срж овога романа, а то су емоције које ће вас потрести из темеља. У то сам потпуно уверена. Чак и они, који себе сматрају јаким особама, које речи не могу тако лако дотаћи и померити, читаће ову књигу, окрећући стране са невероватном жељом да сазнају шта ће се догодити, колико се може поднети свега што нам на животном путу околности, судбина, назовите то како год желите, поставе као искушења која морамо пребродити да бисмо спознали свет око нас и, што је најважније, да бисмо спознали себе.

У времену у коме се емоције не показују, у коме емпатија не постоји, јер смо се херметички затворили у своје микроуниверзуме у којима мислимо да смо сигурни од свега што нас може повредити, Ружичина прича ће нам осветлити колико смо заправо рањиви, колико смо усамљени и колико не можемо кроз живот ићи сами без породице, без пријатеља, без сазнања ко смо и одакле долазимо. И то је најважнија порука романа који данашње младе треба да научи да се бол не може контролисати, да се туга мора поделити и да се, упркос свему, живот наставља чак и онда кад помислимо да неке догађаје не  можемо и нећемо преживети.

Када нашу децу научимо да се отворе свету, чак и када их тај свет не разуме, да понуде емпатију, разумевање и саосећање, када их научимо да је породица оно што нас за живот држи и када они схвате да су разумевање, нада и љубав оно што нам је једино потребно да бисмо били срећни – свет ће постати боље место, лепше место и њихова светлост ће растерати мрак који нас у отуђеност и неповерење бесомучно гура.

Зато велика похвала ауторки и моја огромна препорука, јер ово је роман који морате прочитати и који морате дати својој деци да прочитају. Научиће шта значи породица, пријатељство и колико је важно спознати себе, пружити руку другима како бисте пронашли властити мир.

... дом није адреса на којој се живи, зидови, подови или намештај... За њу су то биле урамљене фотографије размештене свуда по стану. Гитара коју је тата свирао. Цвеће које је мама распоређивала уоколо. Тераса са које су гледали залазак сунца. Чоколадна торта коју је мама спремала боље од иједног посластичара у граду. И пољупци. И загрљаји. Поруке на фрижидеру. Магнети купљени на путовањима. Мирис очевог лосиона после бријања. Мамин парфем. Разбацане папуче по ходнику... (одломак из романа)

Гордана Опалић