Лингвистичка географија

Да ли сте знали?

Сигурна сам да сте бар једном у животу играли Занимљиве географије. Данас идемо у свет занимљивости у вези са језицима, данас се бавимо лингвистичком географијом!

Проговори да видим ко си, често можемо чути. То сигурно има везе и са тим што језик одређује човека, као што одређује и начин перцепције и разумевања света. Иако га свакодневно користимо, сигурна сам да не размишљамо о њему тако често. А морали бисмо.

Према тренутним проценама, на свету постоји око 7117 живих језика, а скоро 3000 језика је угрожено и налази се пред изумирањем. Звучи застрашујуће, зар не?

Могли бисмо да мало обиђемо свет. Сигурна сам да ће вас поједине чињенице изненадити. Да кренемо?

Највећи број аутохтоних језика долази нам из Азије. За њом у корак иде и Африка – скоро  62 % свих језика говоре се на овим двама континентима. Европа је на последњем месту са својих  287 језика. 

Па, ипак, најинтересантнији податак нам долази из Океаније – Папуа Нова Гвинеја има 840 језика који су у употреби, а само је кинески међу њима језик који није са тог подручја. Импресивно!

Још једна занимљивост коју можда нисте знали – у Зимбабвеу је чак 16 званичних језика, што ову афричку земљу ставља на прво место по том критеријуму.

 

Језици са највећим бројем говорника којима је тај језик матерњи:

 Кинески (мандарински) има више од 917 милона говорника. Овај језик припада синотибетској језичкој породици. Има преко 50.000 идеограма!

2)   Шпански језик као матерњи користи више од 460 милона говорника. Шпански припада индоевропској породици, романској групи језика.

3)   Енглеским језиком као матерњим језиком говори 379 милона људи, а њиме се служи 1,132 милиона људи!!!! Припада индоевропској језичкој породици, германској грани језика.

4)   Хинду говори 341 милион људи. И овај језик је из индоевропске језичке породице, али индоаријевске гране.

5)   Арапски језик као матерњи користи 315 милиона људи. Његово порекло је афроазијска језичка породица и то њена семитска грана.

                                                                        Извор: Ethnologue

Интересантне чињенице о светским језицима су многобројне. Ево неких необичних:

·       Најпревођенија књига је Библија. Преведена је на чак 2.454 језика. За њом следи Пинокио који је преведен на 260 језика.

•          Баскијски језик је једини језик на свету који нема доказану сродност ни са једним светским језиком.
• ·       Камбоџански алфабет има чак 74 слова, а папуански језик ротокас има само 11 слова!
• ·       Српски је једини европски језик у којем се користе два писма (ћирилица и латиница).
• ·       Папа твитује на чак 9 језика, а његов шпански налог на Твитеру има највише пратилаца (18,8 милиона).
• ·       Најпревођенији документ је Декларација о људским правима Уједињених нација, преведена је на 370 језика.

•        Највећи број светских језика, чак 53, изучава се на Московском државном институту за међународне односе.
• ·       У Толкиновом роману ''Господар прстенова'' постоји 12 измишљених језика! Мој фаворит је, сасвим сигурно, вилењачки језик.
• ·       Зијад Фазах тврди да је савладао 59 језика.

 (https://thelinguistblogger.wordpress.com/2008/05/25/the-many-languages-of-ziad-fazah/)

•        Енглески се као званичан језик користи у 67 земаља света.

И ова листа би се могла наставити....

Језик осликава нашу стварност и потврђује је, као што потврђује наш идентитет. Није само систем знакова, језик је наша стварност коју њиме обликујемо. Стога је очување језика од највећег значаја. 

Дан матерњег језика се у свету обележава 21. фебруара од 1999. године, као сећање на 21. фебруар 1952. године када су убијени студенти у Даки, тадашњем Источном Пакистану, а данас Бангладешу, који су протествовали јер њихов матерњи језик није проглашен за званични.

УНЕСКО обележава тај дан како би указао на значај поштовања основног људског права, а то је оно које нам обезбеђује да можемо у свим приликама да се служимо својим матерњим језиком, а на тај начин и негујемо језичку културу заједнице којој припадамо. Истовремено, промовишу се и мултикултуралност и вишејезичност као богатство одређене територије, која није и никада не може бити баријера која раздваја људе.

Зато, проговори да знам ко си!

                                                                 Гордана Опалић

Да ли говорите србо-инглиш?

Сведоци смо последњих година инвазије туђица у српском језику. Туђице, као такве, саме по себи нису проблем. Било их је одувек у српском језику, као што их има у свим светским језицима. Позајмљивање из страних језика је уобичајени језички механизам. Позајмљенице се уклапају у наш језички систем и временом чак престанемо да их осећамо као позајмљенице. Спавамо на јастуку, обувамо ципеле, не подносимо лопове, зар не? 

Све ове речи су позајмљенице, али их не доживљавамо као такве. Међутим, када се осврнемо на језик данашњих младих људи, да не кажем тинејџера, а све чешће на језик јавних личности, које су, свакако, узори тим младим људима, и уколико мало више обратимо пажњу на језик политичке елите наше земље, стање је више него забрињавајуће. Усудила бих се да кажем и алармантно!

У свим сферама јавног живота – од политике до спорта, сусрећемо се са потпуно неоправданом употребом, тј. злоупотребом туђица. То више нису ни туђице, то је накарадно посрбљавање страних речи, првенствено енглеских. Толико је хејтера, толико ивентова, потпуно је ин лајковати нечије коментаре на друштвеним мрежама. А онда се укључимо у пренос тениског меча у којем се играчи крећу по бејзлајну, имају невероватн ритерн и одушевимо се кад наш играч или играчица брејкну противника. Када то овако издвојимо и назначимо, звучи застрашујуће зар не?

Шта се, заправо, крије иза овог механизма? Да ли се на овај начин показује колико знамо, колико смо упућени у тему о којој говоримо? Не бих рекла. За сваку од горе наведених речи можемо пронаћи одговарајућу реч српског језика. Али она, вероватно, није довољно модерна данас у време дигитализације живота. И показује још нешто. То је све сиромашнији речник говорника српског језика, првенствено оних млађих. Књиге се не читају, већ се гледају или слушају и то само ако су у скраћеном облику или још боље препричане.

'' Била нека ликуша жабарка Јулија...'' најчешће почиње препричавање Шекспирове трагедије!?! Тако се бива модеран и тако се маскира незнање и површност. И тако почиње трагедија у којој наш језик има главну улогу, постаје протагонист који због трагичне кривице страда. Али катарза изостаје. Нестанком језика, нестаје и наш културни идентитет, нестајемо и ми. Као појединци и као народ...али то је данас потпуно кул, јер '' говорите ли србо-инглиш?''