Сваког чуда три дана доста – каже паметно наш народ. Тако се и читава медијска халабука око романа Јасминке Петровић ''Ово је најстрашнији дан у мом животу'', коначно смирила. Да ми је неко рекао да ће се читава српска јавност толико узбунити и поделити због текста на мом блогу и мог става у вези са поменутим случајем забране читања, рекла бих му да је луд. Озбиљно вам кажем! Али, ето, доживех и то да се моје име данима појављивало на интернет порталима, у телевизијским и радио емисијама, новинама. Готово постадох медијска личност...
Али то није разлог мог оглашавања. Ја сам
заиста преживела најстрашнији дан у свом животу и то не само један. И даље ми
је тешко да поверујем да је читав догађај имао толико одјека у друштву, а да ништа
нисмо решили, зар не? И даље имамо оштро подељено друштво у свему, па ево, чак
и у томе које књиге треба или не треба читати, да ли смо ми, наставници,
довољно компетентни да изаберемо садржаје за своје ученике, или то боље уме
читаво друштво и тако даље, и тако даље...
Тужно! И то је најблаже речено. Најбоље би
било једноставно препустити образовање онима који се у све разумеју – од дневне
политике и мира у свету до избора уџбеника, списка лектире и Дарвинове теорије.
Шта зна Дарвин шта је добро, кад ми у Србији имамо оне који се у све разумеју и
у све се мешају! А богме и оне који то после све лепо употребе у скандализовање
читавог система. Ма ког система, нама је читав живот скандализован.
Покушала сам да станем у одбрану
професије, у одбрану достојанства наставника и верујте ми, осећала сам се као
Дон Кихот. Свуда око мене ветрењаче само
ничу, множе се, а ветра нигде... Узалудна је наша борба, знамо то сви, али ја
не умем да одустанем. Ја нећу да одустанем! И срећна сам што познајем толико
колега који мисле исто. У време медијске халабуке у вези са Јасминкиним романом,
јавило ми се толико колега, знаних и незнаних, да ми поруче да знају како се
осећам и да ми дају подршку да истрајем у читавој причи и да из читаве те приче
сви изађемо са што мање рана. И на тој подршци сам бескрајно захвална свима
вама! Борба не престаје. Сутра ће бити нешто друго повод да нам објасне како
немамо појма и шта ми, у ствари, хоћемо... Сигурна сам, а знам да сте и ви тога
свесни.
Желим вам срећне празнике! Желим вам мир у
срцу и души и стрпљење које нам је свима потребно како бисмо сачували ово мало
здраве памети које имамо. Хвала вам и живели!
Гордана Опалић
