Добро ми дошли, добри људи!
Распуст
нам се завршио као да га није ни било. Оних 24 дана одмора, који су у очима
других читава два и по месеца, нестадоше очас посла. Тек што се вратих са мора
(на које сам отишла упркос оооогроооомној кризи и срам ме било!), а школске
обавезе притисле да човек не може главу да дигне.
Знам да већина вас, мојих колега, и несвесно
клима главом. Сваке године исто. Чим закорачим у школу одасвуд чујем само – ДАЈ!
Дај планове, дај извештаје, разброј наставне јединице из глобалног плана за
оперативни, предај план рада допунске и додатне наставе, не заборави на
секцију! А тимови? Дај акциони план тима, припреми бројно стање ученика,
сачекај новоуписане ученике, уведи их у евиденцију...
Таман удахнем, али не лези враже! Годишњи план
рада школе! Дозива, испрва лагано и заводљиво као Лорелај, а затим нешто
гласније, да бисмо завршили готово као усред Аустерлица из Рата и мира. Пуца,
грми и вришти на све стране, не знаш да ли да залежеш или да бежиш главом без
обзира, Јер, људи, аман, 15. септембар куца на врата! Ма док се окренеш, ето
га, а ГПРШ незавршен! Хајте, молим вас. Стварно није у реду, зар не?
Па опет, као и сваке године, прође и тај 15. септембар.
Усвојисмо несрећни ГПРШ; малчице, чини ми се, продисасмо, кад започе преписка
са Министарством. У мору имејлова, дописа, препорука, обавештења, налога, од почетка
године, који започесмо писмом министра нам нашег и химном, коју већина пушта
преко мобилног телефона, јер разглас већина школа нема, до Дана заставе и
најновијег захтева који је предмет нашег данашњег дружења – План уштеде
електричне енергије!
Е, за ових 20 мојих просветарских година, могу
рећи да сам доста претурила преко главе. Али ово ми је заиста прелило чашу.
Питате се зашто! Па да кренемо испочетка.
У нашим школама, које се иначе угледају на финске
школе (јер оне су најбоље, наравно), свака учионица има паметну таблу,
пројектор, рачунар, штампач, наравно, климу ( јер како ћемо лети побогу!) и сва
остала могућа и немогућа наставна средства и помагала. Немојте се смејати,
видим вас!
Па, кад питате наше Министарство то је тако, или бар
они то тако виде. А у реалном животу, кад изађемо из свих тих грандиозних идеја
и планова за просвету, у нашој просечној учионици ћете пронаћи једну зелену
таблу (срећан је онај који има и белу приде), један сунђер, вероватно један
пројектор на неколико учионица, за који се треба уписати у план коришћења, један
рачунар и мање-више би то било све. Кажем у просечној српској учионици. Има и
оних школа које су опремљене добро и којима онај фински модел није стран, али ако
изађемо из Београда и запутимо се на било коју страну света по Србији, учионица
ће бити огледало ентузијазма самог наставника, колико је у њу уложио свог
времена, труда, али богме и личних ресурса.
Како онда да уштедимо? Да гасимо светло? У реду.
У школама са једносменском организацијом рада је то изводљиво. Шта ћемо са школама попут
моје, која ради у две смене од 08 до 20 часова? Неизводљиво, наравно.
Идемо даље. Грејање. Читам, а и писала сам вам о
томе, да нас чека најхладнија зима икада. Хоћемо ли по једног ''смедеревца'' да убацимо у
учионицу? Па да у поподневној смени кад у децембру у четири падне мрак, упалимо свећу и са ученицима, док
ватрица пуцкета, гледамо кроз прозор како зима својим леденим штапићем по
прозору шара? Па амбијентално учење, што се сад чудите?
Ми просветари не бисмо били ми да нисмо у стању да се шалимо на свој
рачун и то онако, рекла бих, оштро. Читам ових дана, каже колега да је најбоље
да радимо од 23 до 06 кад је јефтина струја. Шта мислите о томе? Још нам само
то нису наметнули. Све остало испробасмо и преживесмо – и бомбардовање и корону
и онлајн наставу. Сад нам изгледа само још преостаје да уведемо ноћни рад.
Све нас
ово доводи до једноставног питања – како ћете направити план уштеде и ко ће код
вас бити особа задужена за праћење реализације тог плана? Хоћете ли улазити
колеги на час да му искључите пројектор или угасите последњи ред неонки на шестом
часу у поподневној смени?
Зар нисмо ову децу довољно већ обележили, зар
није било доста унижавања и вређања просвете најбесмисленијим захтевима који
могу пасти на памет онима који никад нису одржали ниједан час у свом животу,
али знају шта треба да се ради?
Најбољи међу нама одлазе. Најбољи међу младима у
просвету неће. Шта нам онда преостаје? На шта ћемо још пристати? Имате ли идеју
о томе?
Гордана Опалић
