Ура, ура, ура - екскурзија!

Колико ја волим екскурзије! Иако се вратим измождена, више пута сажвакана, полусварена и испљунута, радујем се путовању са својим ђацима. Мислим да је заиста важно да се понекад, макар на дан-два изместимо из учионица, одвојимо од родитеља и кренемо у авантуру звану екскурзија. То нам је прилика да се са ученицима боље упознамо, да осетимо ''душу'' одељења, да схватимо међусобне односе и видимо јаке и слабе стране нашег малог колектива.

Голубачка тврђава

Ја сам разредна петацима и ми смо ове године  кренули путем наше историје и то оне далеке, па  смо обилазили источну Србију. Кренули смо од  Виминацијума и Римљана, посетили Лепенски вир, Голубачку тврђаву, манастир Тумане, Мајданпек и Рајкову пећину. Играли смо фудбал, између две ватре, радовали смо се, дружили се и упознавали. Могу вам рећи да сам баш уживала иако сви знамо колико је тешко бити одговоран за толику децу. А ја сам их на пут повела 32. Први пут од када радим да су на екскурзију кренули сви ђаци! Мислим да су претходне две епидемијске године учиниле да се зажелимо људи, да се зажелимо близине и блискости, смеха и узбуђења и да се сетимо да имамо само овај један живот и да у њему морамо уживати. У сваком дану, као да је последњи.

Свесна сам да нисмо сви исти и да има колега које екскурзије не воле, јер их брине одговорност коју преузимају. И то поред свих осталих одговорности које имамо. То разумем. Јасно ми је и сама се понекад осећам тако. Поготово, када крене испитивање и осуђивање по питању висине дневница које се наставницима исплаћују.

Виминацијум

Па да видимо! Сваки службеник када крене на службени пут, за то добије дневницу. И путни налог. Значи, то му је радна обавеза, а не време за шврћкање по Србији или иностранству. И при том, нема уз себе још тридесетак малолетника да о њима брине дан и ноћ. Да забавља, покрива ноћу, теши ако се уплаше, држи за руку или придржава главу кад повраћају јер не подносе путовање аутобусом, води рачуна да су сити и напојени, да нису ознојени да се не прехладе и тако даље, и тако даље. Не, службеник одради свој посао, вечера, лепо се наспава у хотелу и следећег дана се на миру врати својој кући.

Е, па наш службени пут није баш такав.... Рецимо, у хотелу у коме смо одсели, ту ноћ су у дискотеци, која се за ђаке организује како бисмо их забавили, биле три школе. Да, да....Три школе, што је око 250 ђака на једном месту. И то петаци, седмаци и осмаци. И само 12 одраслих, односно, наставника да све испрате, да све виде, да о свему брину, да предупреде све евентуалне неспоразуме и инциденте.... Није ми било свеједно... Зато смо ми нашу ситну дечицу лепо покупили и вратили у собе. А онда, смишљај како да их забавиш! Срећом, увек имамо карте, не љути се човече и остале друштвене игре. Снашли смо се. Ко хоће, нађе начин, зар не?

Рајкова пећина

Моји петачићи нису могли да издрже дуже од 1.30. У 2 часа су сви били у својим креветима и након мог другог обиласка, сви су спавали.... Покрила сам неколицину, затворила врата и села између два ходника, у којима су били моји ђаци, одмах поред лифта на прастару фотељу да читам. Могу вам рећи да је последњи роман Лусинде Рајли одличан! До 6.30 сам прочитала скоро цео! Препоручујем као штиво за опуштање!

Пут смо наставили следећег јутра после доручка за који смо имали прженице! Не памтим кад сам их последњи пут јела! Баш сам се обрадовала, а успомене из детињства су заплесале око мојих колега и мене....

Сећате се, сигурна сам, својих екскурзија – певања из свег гласа, смеха, шала... Није нам недостајало ништа од тога. Добро, можда мало више певања, али ове песме које данас слушају наша деца  и не могу да се певају, зар не?

Кад сам стигла својој кући, осетила сам како ми се са рамена подиже огроман терет. Тек сам га била постала свесна када сам увече села у своју омиљену фотељу и затворила очи. Ноге ми пулсирају, у глави дамара, а са леђа терет нестаде. Тек сам онда схватила колико сам била напета и колико сам уморна. Или је можда до година, ко би га знао! Те сам ноћи једва заспала....

Тумане

Па ипак, стварно волим екскурзије и свесна сам њиховог огромног значаја, као што сам свесна и колико је то велики терет родитељима. Још кад имате више деце... Бојим се да ће екскурзије нестати, а онда ће нестати и могућност за стицање најлепших успомена, оних које се кроз живот носе као путокази, као светионици који нас враћају ономе што чини наше детињство – блискости, пријатељству и безусловној љубави и топлини.

Зато три пута ура за екскурзије! Нека што дуже трају и дају деци важан ослонац у животу! Ура! Ура! Ура!

Гордана Опалић