Gordana Opalic

Срећан нам распуст!

Срећни празници! Христос воскресе или Христос васкрсе! Свеједно је, све док је мир у срцима и међу људима жеља која уз поздрав иде. А можда би и срећан нам распуст био адекватан поздрав, шта мислите?

Читам ових дана на друштвеним мрежама различите коментаре у вези са распустом. И јасно уочавам чврсту поларизацију на оне за и оне против распуста. Тачно знам кад коментар напише просветни радник, а кад неко други, ко не припада нашој ''повлашћеној'' дружини.

Јер ми смо повлашћени, зар не? Три месеца летњег распуста, месец дана зимског распуста, јесењи распуст, пролећни распуст.... Да не спомињем празнике, нерадне викенде и остале погодности које имамо. Па, радимо 4 сата, еј!!!

Кад се то овако стави на папир, заиста не радимо ништа. А стално смо незадовољни и стално се бунимо. Докле више, рекли бисте!

Као млад наставник, трудила сам се да објасним да ми НЕМАМО три месеца распуста, већ 24 дана одмора који по закону припадају свима (можда још неки дан преко, ако сте у просвети дуже, па вас награде за стрпљење и истрајност, као и за искидане живце) и које МОРАМО да искористимо у време трајања летњег распуста који је за ђаке. То значи да за нас не постоји предсезона и постсезона са ценама летовања које би биле по мери  нашег џепа. Не, ми смо елита, па морамо на море у пуној сезони, кад цене додирују небо. Има се, може се...

Трудила сам се из све снаге да објасним да не идем на зимовање, јер морам да радим. Па су ме гледали као да су ми рогови порасли, јер, побогу, како ја то радим кад нема ђака? Држим час у празној учионици? Па зимски распуст је, наравно, време за  планину, скијање, за зближавање са породицом, време да се напуне батерије. За нас ''повлашћене'' то је време да се одрже седнице, састанци тимова, колегијум, Наставничко веће. И да не заборавим зимски распуст је време за усавршавање. Док напољу веје снег, а улице су пусте јер су сви отишли негде, ми се ''повлашћени'' усавршавамо. Као да нисмо већ довољно савршени.

А онда тако усавршени и одморни, дочекујемо румену дечицу у топлим учионицама. Идилично, зар не?

Међутим, престала сам да објашњавам. Годинама више то не радим. Никоме не објашњавам, никоме се не правдам. Још се понекад мој муж озбиљно изнервира кад чује чувену реченицу: ''Просветни радници ништа не раде шест месеци, а стално се жале''. И, стварно, не знам шта ће му то у животу. Дрину још нико исправио није. Не можеш објаснити ономе ко не жели да те чује нити може да схвати, јер кад у школу уђеш три пута годишње да би отишао на родитељски састанак, све изгледа мнооого другачије!

Неки дан, на пијаци, сретнем школску другарицу. Обрадујемо се једна другој, склонимо се у страну да попричамо, годинама се нисмо виделе. Ради у трговини. Усред разговора, ничим изазвана, упита ме:

-        Ви опет на распусту? – ја је погледах изненађено.

-        Ускршњи су празници – рекох.

-        Дај, молим те – рече – стално сте на распусту и стално се буните. Ја радим десет сати седам дана у недељи – паде другарица у ватру – и ко ме пита како ми је? Не жалим се и не кукам стално као ви!

Ја је пустих да заврши, како то правила уљудности, а и ненасилне комуникације (усавршена сам, знам) налажу.

-        Ко ти је крив – рекох јој уз најлепши осмех који имам – што ниси завршила факултет па да будеш професор. Да будеш нерадник као ја, и да стално кукаш... Ниси, драга, добро бирала, јер да јеси, сада би и ти била на распусту!

Није ми другарица ништа више рекла. Слегла је раменима и зачуђена, отишла да ради својих десет сати и да се не жали. А ја одох да пишем оперативне планове, састављам тестове, припремам наставни материјал за индивидуално учење, презентације, квизове, креативне слагалице... На распусту сам, морам!

Видите, опет се жалим! Шта ћете, просветни радник! Навикао да кука, па то ти је....

Срећан нам распуст!

Гордана Опалић 

Лингвистичка географија

Да ли сте знали?

Сигурна сам да сте бар једном у животу играли Занимљиве географије. Данас идемо у свет занимљивости у вези са језицима, данас се бавимо лингвистичком географијом!

Проговори да видим ко си, често можемо чути. То сигурно има везе и са тим што језик одређује човека, као што одређује и начин перцепције и разумевања света. Иако га свакодневно користимо, сигурна сам да не размишљамо о њему тако често. А морали бисмо.

Према тренутним проценама, на свету постоји око 7117 живих језика, а скоро 3000 језика је угрожено и налази се пред изумирањем. Звучи застрашујуће, зар не?

Могли бисмо да мало обиђемо свет. Сигурна сам да ће вас поједине чињенице изненадити. Да кренемо?

Највећи број аутохтоних језика долази нам из Азије. За њом у корак иде и Африка – скоро  62 % свих језика говоре се на овим двама континентима. Европа је на последњем месту са својих  287 језика. 

Па, ипак, најинтересантнији податак нам долази из Океаније – Папуа Нова Гвинеја има 840 језика који су у употреби, а само је кинески међу њима језик који није са тог подручја. Импресивно!

Још једна занимљивост коју можда нисте знали – у Зимбабвеу је чак 16 званичних језика, што ову афричку земљу ставља на прво место по том критеријуму.

 


Језици са највећим бројем говорника којима је тај језик матерњи:

 Кинески (мандарински) има више од 917 милона говорника. Овај језик припада синотибетској језичкој породици. Има преко 50.000 идеограма!

2)   Шпански језик као матерњи користи више од 460 милона говорника. Шпански припада индоевропској породици, романској групи језика.

3)   Енглеским језиком као матерњим језиком говори 379 милона људи, а њиме се служи 1,132 милиона људи!!!! Припада индоевропској језичкој породици, германској грани језика.

4)   Хинду говори 341 милион људи. И овај језик је из индоевропске језичке породице, али индоаријевске гране.

5)   Арапски језик као матерњи користи 315 милиона људи. Његово порекло је афроазијска језичка породица и то њена семитска грана.

                                                                        Извор: Ethnologue











Интересантне чињенице о светским језицима су многобројне. Ево неких необичних:

·       Најпревођенија књига је Библија. Преведена је на чак 2.454 језика. За њом следи Пинокио који је преведен на 260 језика.

  •          Баскијски језик је једини језик на свету који нема доказану сродност ни са једним светским језиком.
  • ·       Камбоџански алфабет има чак 74 слова, а папуански језик ротокас има само 11 слова!
  • ·       Српски је једини европски језик у којем се користе два писма (ћирилица и латиница).
  • ·       Папа твитује на чак 9 језика, а његов шпански налог на Твитеру има највише пратилаца (18,8 милиона).
  • ·       Најпревођенији документ је Декларација о људским правима Уједињених нација, преведена је на 370 језика.

  •        Највећи број светских језика, чак 53, изучава се на Московском државном институту за међународне односе.
  • ·       У Толкиновом роману ''Господар прстенова'' постоји 12 измишљених језика! Мој фаворит је, сасвим сигурно, вилењачки језик.
  • ·       Зијад Фазах тврди да је савладао 59 језика.

 (https://thelinguistblogger.wordpress.com/2008/05/25/the-many-languages-of-ziad-fazah/)

  •        Енглески се као званичан језик користи у 67 земаља света.

И ова листа би се могла наставити....

Језик осликава нашу стварност и потврђује је, као што потврђује наш идентитет. Није само систем знакова, језик је наша стварност коју њиме обликујемо. Стога је очување језика од највећег значаја. 

Дан матерњег језика се у свету обележава 21. фебруара од 1999. године, као сећање на 21. фебруар 1952. године када су убијени студенти у Даки, тадашњем Источном Пакистану, а данас Бангладешу, који су протествовали јер њихов матерњи језик није проглашен за званични.

УНЕСКО обележава тај дан како би указао на значај поштовања основног људског права, а то је оно које нам обезбеђује да можемо у свим приликама да се служимо својим матерњим језиком, а на тај начин и негујемо језичку културу заједнице којој припадамо. Истовремено, промовишу се и мултикултуралност и вишејезичност као богатство одређене територије, која није и никада не може бити баријера која раздваја људе.

Зато, проговори да знам ко си!

                                                                 Гордана Опалић

Дигитална наставница!

Добар дан, добри људи! Нисам мислила баш да овај блог прерасте у неку врсту јавног дневника, али изгледа да јесте. Или полако то постаје, нисам сигурна. Некако волим да вам испричам своје мисли, недоумице, страхове, очекивања. Томе дневник и служи, зар не?

Данас се осећам добро, штавише, поносна сам на себе. Проглашена сам једним од 30 најбољих дигиталних ментора у Србији. Да, баш тако. Нисам ни ја баш то очекивала. Ја сам србиста и мој домен треба да буду књиге, језик, књижевна теорија... Некако се дигитализација у то не уклапа на први поглед. Али ето, постала сам дигитална наставница! И не, нисам она холограмска, коју најавише ономад они што се сматрају битнима, већ права правцата, она од крви и меса, али која се усудила да свакодневно у свом раду користи дигиталне уџбенике, разне дигиталне алате како би свој час ученицима учинила занимљивијим.

Морам признати да сам била врло изненађена, у најпозитивнијем смислу, бројем људи на данашњем проглашењу победника на конкурсу ''Из учионице у дигитални свет''. Моје колеге, који су, сваки за себе, другачији, посебни, посвећени ономе што раде, окупљени на једном месту. Не могу вам описати колико је позитивне енергије било у свечаној сали хотела Москва. Људи који предају различите предмете, уједињени и окупљени око исте идеје – неопходности да се концепт наставе промени, да се настава коначно фокусира на динамичне садржаје, којима се обезбеђују функционална знања. Јер то је оно што нам недостаје – функционално знање, оно применљиво.


Заиста мислим да дигитализација не угрожава традиционалну наставу. Штавише, она постаје њен саставни део, јер ученику у XXI веку не можемо пласирати теоријска знања на начин на који је нама то било могуће учинити у време нашег школовања. Ново доба тражи нове садржаје, а нови садржаји захтевају нове методе рада. И то је тако. Морамо се прилагођавати, иначе ће нас време прегазити.

Дигитализација је свуда око нас. То је чињеница. Може нам се то свидети или не, али то је наша реалност. Такође, можемо то прихватити или не. Ствар је личног избора. И ја то поштујем. Свако је ковач своје среће и свако је господар своје учионице, као што сам вам већ рекла у претходном тексту. Можемо јој се опирати или је можемо пригрлити, прилагођавајући је себи, својем стилу подучавања и предавања, као и потребама наших ученика.

Ја сам одлучила да се дигитализацији не одупирем, али и да је не прихватам здраво за готово. Одлучила сам да садржаје свог предмета нудим својим ученицима на различите начине – користећи се традиционалним приступом, али и укључивањем дигиталних садржаја тамо где је то пожељно и где би било ефектно у смислу очигледности. И рекла бих, да су резултати сјајни. Часови су постали динамични, непредвидљиви и самим тим занимљивији мојим ученицима.

Свесна сам да наши ђаци не воле школу. Мој син не воли школу и то је оно што ме растужује. Бескрајно ме растужује. Зато сам себи поставила јасан циљ – натерати децу да заволе школу. Нека крене од часова српског језика и књижевности, полако ће се преливати и на остале предмете. А да бих то учинила, спремна сам ићи ситним корацима. Мењаћу се, прилагођаваћу се времену у коме живим, бираћу квалитетне садржаје и занимљиве начине на које ћу те садржаје пласирати својим ученицима. Свака промена почиње идејом и одлуком, траје уз стрпљење и предан рад и објављује се резултатима. Време је за промене!

Зато сам одлучила да се дигитализујем, зато сам постала дигитална наставница, јер верујем да је могуће променити свет ако промениш себе, могуће је променити свет ако си спреман да вредно радиш, могуће је променити свет ако верујеш у промене! И најважније – ако верујеш у себе!!!

 Ваша дигитална наставница Гордана Опалић

 

Промоција романа Дневник једног умирања у Источном Новом Сарајеву

 Дневник једног умирања је промовисан у Источном Новом Сарајеву 04.04.2024. године. Том приликом дала сам и овај интервју за РТВИС.