Усуди се да сањаш

Драги људи, дуго ме није било, знам. Многе су се ствари издешавале и било ми је потребно време да их обрадим, да прихватим да су се стварно догодиле. 

Живот је чудо. Сви то знамо и свако од нас је ову реченицу у свом животу потврдио бар једном. Неки од нас више пута. И увек се изнова питамо колико је потребно да схватимо да треба живети сад и овде, сањати велике снове и дати најбоље од себе да се они остваре. Пре или касније свако од нас то сазна. Ако се усуди да сања.

Када сам објавила свој први роман ''Мостови у нама'' ни слутила нисам да ће писање тако променити мој живот и постати моја потреба. Али онда су почели стизати ваши утисци и схватила сам да је тај роман дотакао многа срца и понудио младим људима одговоре на питања која су их мучила и тиштила, а нас нешто старије подсетило на време за које смо мислили да је неповратно прошло. Из тог времена смо у живот понели много лекција и немојмо их никада заборавити, а често то врло лако чинимо. Сетимо се како је бити млад, како је имати 18 година и не знати куда да кренеш, јер је сваки пут на животној раскрсници далек и стран и потенцијално погрешан. Када се тога сетимо, лакше ћемо разумети нашу децу и лакше ћемо постати и остати њихов животни ослонац. А то је много важно. 

Недуго након Мостова почела сам да пишем нови роман. Реч по реч, реченица за реченицом, страница, поглавље – за нешто више од пола године прича је била завршена. ''Дневник једног умирања'' су прочитале најпре моје пријатељице, потом бета читаоци, а онда сам на препоруку мог колеге и пријатеља Ненада Милкића, рукопис послала на конкурс за најбољи необјављени роман у 2023. години Златна сова у Источно Ново Сарајево. У ствари, послао га је Ненад, јер из Београда не можете поштом послати рукопис у Републику Српску а да то буде под шифром. Просто се Пошта више труди да заштити ваша ауторска права од вас самих. Да не поверујеш! Али веровали или не, данас још увек постоје људи који су ту за друге, чак и када их лично не познају и који стану уз човека, стану уз колегу и нађу му се кад су најпотребнији. Е, то је Ненад Милкић! Послао је мој рукопис у фебруару из Зворника и веровао у моје писање од првог момента. Роман је прво ушао у шири избор, затим у ужи избор и 29. маја сам добила позив од директора Завода за уџбенике и наставна средства Републике Српске, господина Бојана Ђенића, који ме је обавестио да је ''Дневник једног умирања'' освојио трећу награду! Била сам не срећна, била сам пресрећна! 

Када дате део себе, излијете душу на папир и пустите је у свет, а она нађе пут до срца и душа других људи, онда знате да све што сте радили, сав труд, све непроспаване ноћи - да је све то имало смисла, да је вредело. Да вреди. Да се сваки труд увек исплати. Да су снови достижни ако предано радиш да их оствариш. 

Тако да, људи моји, мој нови роман ''Дневник једног умирања'' очекује вас на јесен и једва чекам да га прочитате и јавите ми утиске. Прича коју ћете читати је животна, болна и потресна, али ће вам показати једну нову перспективу живота. Перспективу коју увидимо тек онда када сазнамо да смо коначни и кад знамо да нам је време ограничено. Она отвара многа питања о којима не размишљамо док нам смрт не покуца на врата – јесмо ли били срећни, да ли смо могли бити бољи, да ли смо могли боље, како ће изгледати живот после нас, онај у коме нас више неће бити. Говори о односима са породицом, пријатељима, пита вас имате ли право да будете срећни иако умирете... 

Једва чекам да ми јавите утиске. До тада, људи, лето је коначно стигло иако често то и не изгледа баш тако. Искористите сваки минут, сат, дан. Проведите га са људима које волите и који вас воле. Све је остало у животу небитно и пролазно. Ма знам да и сами то знате!

 Гордана Опалић

Грумен подно Проклетија

 Роман Борислава Косановића ''Грумен подно Проклетија'' потресна је прича о српском страдању на простору Косова и Метохије. Роман се бави догађајима из осамдесетих година прошлог века у фиктивном селу Огњанову надомак Ђаковице, који су снажна симболичка слика вишевековног српског посртања пред неправдом и притајеним злом. Када се то зло буде урликом објавило – набијањем на колац Ђорђа Огњановића док је садио пасуљ у својој њиви, везујући се за своју земљу знојем рада свог, али и крвљу својом – све што је породица Огњановић знала о себи биће обрисано. Заташкавањем стравичног злочина стуб Огњановића ће почети да се љуља, корени ће почети да се од земље одвајају док их неправда, бол и одустајање потпуно не ишчупају. Људи постају нељуди, част се крвљу са образа испира, живот постаје неважан и мали. И људи, неспремни на зло, одустају. И одлазе.

''Заблуда је да су људи у патњи и болу исти, а сваки човек једнак у несрећи. Многи народи никада нису сусрели исконско зло. Ако не искусиш одређене патње, не можеш да разумеш оне који су ту муку преживели, а Срби са Косова и Метохије вековима су били посебни у својој муци. Истрајни у вери због које су најсуровије кажњавани. Тамо где се ветрови сламају прса у прса и где је вечна потреба освајача да галопира ка слави, један народ је опстајао обавијен у црно. Чак и када су га разапињали и палили, секли и кидали, када су га набијеног на колац остављали под ведрим небом зверима.''

Косановић приповеда мирно, тачно, без журбе. Детаљи вам се зато филигрански урезују у душу, сламајући је део по део. Јер догађаји о којима Косановић приповеда су толико потресни да се граниче са невероватним. Топлина у причању избија из сваке речи, у њој нема осуђивања. У црно-белом свету који настањују Срби и Албанци – побеђује Човек. Онај мали, свакодневни човек који се не да свести на националност, човек чија се крв не боји вером у Христа или Алаха, већ вером у доброту, у правду, у хуманост. Побеђује човекољубље иако нам је тешко да га јасно видимо. Јер ако не верујемо у добро, у светлост у правду – свака је битка унапред изгубљена.

''Знај, ова земља, ово парче планете са које ти данас одлазиш, увек је била земља сукоба и спорова, ратова. И никада се ништа није решило чак и кад је изгледало тако. Ти данас верујеш да одлазиш заувек, али хоћу да знаш, Срби су се овде увек враћали. Да није тако, мислиш да бисмо водили овај разговор упркос свему што је ваш народ вековима проживљавао овде? Предања и искуство ме уче, некад неко у будућности ће се од твоје лозе вратити. Не могу Срби без Косова. Не знам зашто је тако, али то је истина. Надам се да ће у тој будућности бити више разума него што га наше време има. Волео бих да се тада овде сретни људи. Не Срби и Албанци. Само људи.''

Упркос очају који кида душу сваког јунака овог романа, Косановић нам нуди излаз и нуди нам наду. Малену, танушну нит наде, коју готово можемо испустити, али за коју се можемо ухватити и која нам може показати пут.

''... хоћу да и ти нешто знаш. Док год неко од наше лозе постоји овде, није готово. Не кривим те и разумем. Ти си преузео на себе сав терет бриге за нас. Имаш жену и децу, а ја немам ту одговорност. Желим да овде стварам породицу. Даће Бог да се нешто промени на боље, па да се и ви вратите или твоја деца, а ја ћу бити ту, за корен, за калем. Чуваћу гробове старих и ово парче старог имања са којег је отац и створио ново. Нека ово буде шанса да се изнова из старог роди нешто ново и наше, ма ко да га ствара. Ја, моја или твоја деца. Док сам овде, тај пламен тиња.''

Маестрално дело које од заборава откида и у вечност узиђује величину страдања на које је овај народ од памтивека осуђен. У коме траје, са којим траје и без престанка се понавља. И учи нас да слобода нема цену, учи нас како се образ чува и како се воли своја земља. Чак и онда када смо принуђени да је оставимо. Јер она живи у нашој крви, у нашем генетском коду. Она је наш почетак и наш крај. Из ње све истиче и у њу увире свако од нас. Сада и заувек.

''Анђео с једним крилом'' – Љиљана Шарац

 

Писати осврте и препоруке за романе дечје књижевности је тешко. Још теже је када аутора лично познајете и када сте са њим пријатељ. Управо такав осврт је пред вама и пишем га са великом одговорношћу јер желим да будем објективна и непристрасна.

Роман ''Анђео са једним крилом'' је први роман за децу и младе наше књижевнице Љиљане Шарац. Сигурна сам да сте до сада прочитали неки њен роман, а ако нисте, обавезно то учините, јер Љиља пише лако, мудро, врцаво. Увуче вас у свој свет, а да тога нисте ни свесни, проведе вас кроз догађаје и емоције са невероватном лакоћом, јер она то ради лако, неусиљено – прича иде, са њом и ви путујете, све више у њеном, а све мање у свом свету. И тако чаролија почиње...

Писати роман за младе је тешко. Из искуства то знам, јер сам и сама ауторка таквог романа. Када пишете за младе, увек сте на танкој граници да будете приповедач који много прича, који дели лекције, који све зна. А то је оно што млади не воле. Сетите се само себе из тог периода. Да ли сте волели да вам попују? У овом роману тога нема. Прича о Ружици и њеном свету је дата кроз пажљиво вођене догађаје који су само оквир за оно што је срж овога романа, а то су емоције које ће вас потрести из темеља. У то сам потпуно уверена. Чак и они, који себе сматрају јаким особама, које речи не могу тако лако дотаћи и померити, читаће ову књигу, окрећући стране са невероватном жељом да сазнају шта ће се догодити, колико се може поднети свега што нам на животном путу околности, судбина, назовите то како год желите, поставе као искушења која морамо пребродити да бисмо спознали свет око нас и, што је најважније, да бисмо спознали себе.

У времену у коме се емоције не показују, у коме емпатија не постоји, јер смо се херметички затворили у своје микроуниверзуме у којима мислимо да смо сигурни од свега што нас може повредити, Ружичина прича ће нам осветлити колико смо заправо рањиви, колико смо усамљени и колико не можемо кроз живот ићи сами без породице, без пријатеља, без сазнања ко смо и одакле долазимо. И то је најважнија порука романа који данашње младе треба да научи да се бол не може контролисати, да се туга мора поделити и да се, упркос свему, живот наставља чак и онда кад помислимо да неке догађаје не  можемо и нећемо преживети.

Када нашу децу научимо да се отворе свету, чак и када их тај свет не разуме, да понуде емпатију, разумевање и саосећање, када их научимо да је породица оно што нас за живот држи и када они схвате да су разумевање, нада и љубав оно што нам је једино потребно да бисмо били срећни – свет ће постати боље место, лепше место и њихова светлост ће растерати мрак који нас у отуђеност и неповерење бесомучно гура.

Зато велика похвала ауторки и моја огромна препорука, јер ово је роман који морате прочитати и који морате дати својој деци да прочитају. Научиће шта значи породица, пријатељство и колико је важно спознати себе, пружити руку другима како бисте пронашли властити мир.

... дом није адреса на којој се живи, зидови, подови или намештај... За њу су то биле урамљене фотографије размештене свуда по стану. Гитара коју је тата свирао. Цвеће које је мама распоређивала уоколо. Тераса са које су гледали залазак сунца. Чоколадна торта коју је мама спремала боље од иједног посластичара у граду. И пољупци. И загрљаји. Поруке на фрижидеру. Магнети купљени на путовањима. Мирис очевог лосиона после бријања. Мамин парфем. Разбацане папуче по ходнику... (одломак из романа)

Гордана Опалић

Сваког чуда три дана доста!

Сваког чуда три дана доста – каже паметно наш народ. Тако се и читава медијска халабука око романа Јасминке Петровић ''Ово је најстрашнији дан у мом животу'', коначно смирила. Да ми је неко рекао да ће се читава српска јавност толико узбунити и поделити због текста на мом блогу и мог става у вези са поменутим случајем забране читања, рекла бих му да је луд. Озбиљно вам кажем! Али, ето, доживех и то да се моје име данима појављивало на интернет порталима, у телевизијским и радио емисијама, новинама. Готово постадох медијска личност...

Али то није разлог мог оглашавања. Ја сам заиста преживела најстрашнији дан у свом животу и то не само један. И даље ми је тешко да поверујем да је читав догађај имао толико одјека у друштву, а да ништа нисмо решили, зар не? И даље имамо оштро подељено друштво у свему, па ево, чак и у томе које књиге треба или не треба читати, да ли смо ми, наставници, довољно компетентни да изаберемо садржаје за своје ученике, или то боље уме читаво друштво и тако даље, и тако даље...

Тужно! И то је најблаже речено. Најбоље би било једноставно препустити образовање онима који се у све разумеју – од дневне политике и мира у свету до избора уџбеника, списка лектире и Дарвинове теорије. Шта зна Дарвин шта је добро, кад ми у Србији имамо оне који се у све разумеју и у све се мешају! А богме и оне који то после све лепо употребе у скандализовање читавог система. Ма ког система, нама је читав живот скандализован.

Покушала сам да станем у одбрану професије, у одбрану достојанства наставника и верујте ми, осећала сам се као Дон Кихот. Свуда око  мене ветрењаче само ничу, множе се, а ветра нигде... Узалудна је наша борба, знамо то сви, али ја не умем да одустанем. Ја нећу да одустанем! И срећна сам што познајем толико колега који мисле исто. У време медијске халабуке у вези са Јасминкиним романом, јавило ми се толико колега, знаних и незнаних, да ми поруче да знају како се осећам и да ми дају подршку да истрајем у читавој причи и да из читаве те приче сви изађемо са што мање рана. И на тој подршци сам бескрајно захвална свима вама! Борба не престаје. Сутра ће бити нешто друго повод да нам објасне како немамо појма и шта ми, у ствари, хоћемо... Сигурна сам, а знам да сте и ви тога свесни.

Желим вам срећне празнике! Желим вам мир у срцу и души и стрпљење које нам је свима потребно како бисмо сачували ово мало здраве памети које имамо. Хвала вам и живели!

Гордана Опалић

Ово је најстрашнији дан у мом животу!

 

На почетку школске године својим ученицима представим план рада, сви то радимо, зар не? Кажем им коју ће лектиру читати и у ком месецу. У тај план укључујем и изборна дела, са списка допунске лектире. За ову годину, у шестом разреду одабрала сам роман Јасминке Петровић ,, Ово је најстрашнији дан у мом животу''. Избор је пао на овај роман из неколико разлога – домаћи аутор (сматрам да морамо да подржимо домаће ауторе и домаћу дечју књижевност, која је пред нестанком), квалитет романа који у потпуности одговара узрасту ученика, много још разлога могу да наведем.

Сигурна сам да се питате зашто вам о овоме уопште и пишем. Е, па овако...

Пре десетак дана подсетим децу да ћемо у последњој недељи децембра разговарати о Јасминкином роману и упутим их на школску библиотеку да роман посуде и прочитају на време. И ништа ту не би било необично ни толико важно да вам о томе пишем да се није догодило следеће.

Пре неколико дана, пише ми колегиница, која је разредна одељењу шестака којима предајем и шаље ми преписку у којој је издвојен део из првог поглавља романа и подвучена реч ''лезбејка''. А потом следи 70 порука у којима се позива на скаредност романа, пропагирање хомофобије и слично. Будући да сам читала роман више пута и да одлично познајем садржину, кажем колегиници да деци пренесе да прочитају роман и да ћемо о свему детаљно разговарати, да не доносе преурањене закључке и све тако у недоглед.

Али, не лези враже!!!! На наредном часу ми прилази неколико ученика и саопштава ми да су им родитељи забранили да читају роман ,,Ово је најстрашнији дан у мом животу''.  Људи, родитељи су ЗАБРАНИЛИ деци да читају роман који је одлуком Националног просветног савета укључен у наставни план и програм.

Заћутала сам, јер ми је било потребно време да обрадим податак који је мој мозак примио – да су родитељи забранили деци да читају роман који је лектира. Кроз главу су ми пролазили многи, не тако похвални тренуци у историји човечанства – инквизиција, фашизам, сви они моменти у којима су књижевна дела забрањивана и спаљивана. И осетила сам се као да ме је ударио брзи воз. Гледала сам тако у своје ђаке, поражена, бескрајно тужна јер су приморани да одрастају у оваквом свету, у свету потпуно искривљених моралних, етичких, естетичких и свих осталих  принципа на којима би требало да почива једно развијено, демократско друштво.

Рекла сам тим ученицима да њихови родитељи могу слободно да пишу Националном просветном савету, да укажу на сву скаредност овог романа, који ћу ја ИПАК обрађивати јер је развијање критичког мишљења и критичког односа према свему, па и према ''потенцијално'' опасном дечјем роману моја дужност!

Из учионице сам изашла узнемирена и тужна. Зар је могуће да у XXI веку на такав начин извучемо из контекста једну реченицу и од ње направимо скандал. Јер данима се по родитељској групи потезала уметничка вредност поменутог дела, скаредност садржине и најгора могућа пропаганда. Ни објашњења одељењског старешине ни моја молба да родитељи ИПАК прочитају роман нису помогле код неких родитеља. Шта да вам кажем....Тужна сам. Бескрајно. У првом моменту сам била љута. Мого љута, али онда ме опхрвала туга из које, ево, још не могу да изађем.

Јер, људи, све и да се у роману говори о хомосексуализму, зар то не заслужује дебату, разговор, изношење ставова уз ваљану аргументацију? Хоћемо ли се правити да хомосексуалци не постоје? Хоћемо ли, како бисмо заштитили наше ученике, укинути часове биологије на којима се учи систем органа за размножавање? Јер и то је страшно, скаредно, ју, ју, ју.... Али ћемо зато бројати малолетничке трудноће и питати се где смо то као друштво погрешили....

Но, оде све ово у неке друге воде.... Рекох ја мојој дечици да, наравно, морају послушати своје родитеље, али да би било добро да се роман прочита, па да се онда донесе одлука о забрани....

Следећег часа ми је један од ученика пришао да ми пренесе извињење своје мајке, јер је роман у међувремену прочитала и није у њему нашла ништа спорно, штавише – јако јој се допао!

Ето, шта да вам кажем? Све што бих изговорила било би као со коју сами себи стављамо на рану свакодневно. Ја сам преживела најстрашнији дан у мом животу иако се од њега још увек опорављам. Надам се, искрено се надам да ћемо успети да осветлимо овај мрак који ову децу притиска са свих страна. Морамо, јер  у противном, шта ће нам преостати...Имате ли идеју?

Гордана Опалић

 

 

 

Стоп насиљу!

 

Знам да сви од јуче размишљамо само о једном догађају. Знам и да нам се свима желудац преврнуо више пута и утроба свезала у чвор. Знам да смо сви бесни, озлојеђени, понижени. Знам. Одавно смо ми све то, и много више од тога. Сад су нам само истину залепили у лице и суочили нас са чињеницом. А она је јасна – потонули смо. Не ваљамо се ми у блату, не, не. Ми се у живом блату одавно давимо. Јуче смо се удавили. Нема нас више. Не видимо се, ако смо икада и били видљиви.

Насиље које је колегиница из Трстеника доживела је толико страшно, узнемирујуће и понижавајуће да не желим о томе ни да говорим. Јер, понављати исте флоскуле о томе ко је крив, зашто се то дешава, систем не ваља и све остале одавно испричане и излизане приче, нису ништа више него сипање соли на живу рану ове жене. Сви смо ми велики генерали кад се битка заврши! Сви ми све знамо – и ко је крив и због чега. Знамо. И сви ћутимо. Не чинимо ништа. А кад се догоди овако нешто, мртво море се малчице усталаса и док је јавности занимљиво да се згражава над несрећом неког другог (захваљујући Богу што је неко други), сви важно вртимо главом. Кад халабука у медијима престане, шта се догоди? Све поново утоне у невидљивост, у несигурност, у трпљење.

Е, то ме љути! То ме излуђује. Шта смо ми урадили за нас саме? Шта ми радимо за друге који заједно са нама свакога дана носе на својим леђима читаво образовање и будућност ове земље – за наше колеге? Ништа! Као и увек! Ћутимо, трпимо, пишемо планове заштите, пишемо извештаје, доносимо неке мере које нам увек оборе или родитељи или Министарство, јер, забога, није испоштована процедура, недостаје неки документ и море неких административних будалаштина. И молимо Бога да се нама не догоди ништа слично.  Звучи страшно, зар не? Па будите искрени према себи, ни према коме другом, само према себи! Шта ако ви будете сутра на месту колегинице из Трстеника? Шта онда? Шта кад се насиље буде догађало вама, а не неком другом? Хоћете ли се позивати на солидарност?

Где је наша солидарност сада? Зашто ми нисмо сви на улицама, питам вас? Шта још треба да се догоди да се освестимо, да подигнемо главу, изронимо из оног блата и побунимо се?  Да стојимо мирно испред ученика док нас туку? Да се држимо оне хришћанске па да окренемо и други образ, јер то су само деца? Нису они криви, крива је породица које нема, систем који не постоји....ма криви су сви други! Деца о којој је овде реч имају 17 и 18 година! Врло су свесни својих поступака и немојмо оправдавати оно што се не да оправдати! Да, криви су сви побројани – и породица и друштво и систем, али, богме, најкривљи су ови ученици! Тачка!

Одавно је све отишло бестрага. Бојим се да нам повратка нема. А треба ли да вас подсећам на ону чувену – ако желиш да уништиш једну земљу, уништи јој образовање!  Паметном доста!

Подршка колегиници из Трстеника из свег срца, ако јој ишта више значи, овако декларативна!

Гордана Опалић

 

 

МОЈ САЈАМ КЊИГА

 

Још један Сајам књига је за нама. Били сте, знам! Ко још може да одоли?

Сајам књига је одувек био моје свето место, мој лек за душу, место где сам могла да отпустим све негативне емоције, фрустрацију, све оно што ме је тиштило и да у лепоти  писане речи, ма у самом мирису књиге утонем у неке невероватне емоције, одем у бескрајно далеке светове и да будем срећна. Било је разочарања због организације, писала сам вам о томе баш овде, али опет, људи, Сајам књига!!!! Како да се пропусти?!?

Ове године моје емоције према Сајму су много другачије. Живље, лепршавије, интензивније! Људи, ове године сам први пут на Сајму била са друге стране! Као аутор! И осећај је невероватан, неописив! Гледати у постер на коме је насловница вашег романа, у своје књиге на штанду које додирују руке читалаца, милују погледи случајних и намерних пролазника – непроцењиво! За мене је ова сајамска недеља била као време проведено у сну! Најлепшем сну.

Упознала сам много дивних људи који деле исту страст ка писању као и ја, колеге писце; слушала утиске о свом роману од својих читалаца (звучи ми готово надреално кад кажем то ''својих читалаца'') и било ми је на моменте потребно да удахнем неколико пута дубоко не бих ли заиста поверовала да сам ту, да се све то заиста дешава!

Толико сам била одушевљена тренуцима које живим да ми готово нису сметали сви ти људи којима није место на мом сајму – естрадне личности, инфлуенсери и остали ликови који се у последње време све гласније називају писцима.

Бивши ученици

Еј, па ја за себе и даље говорим да сам само једна наставница српског језика која се одважила да са светом подели своју причу и да му покаже своје мале и велике снове! Ја себе не умем још увек да назовем писцем... и кад ме тако ослове, представљајући ме читаоцима, тргнем се, као да говоре о неком другом! А онда схватим да говоре о мени и на моменте се постидим, верујте ми! Као дете.

Садашњи ђаци

Но, да се вратим сајму. Била сам гост на штанду Нове Поетике, која је мој издавач, у суботу 29.10.2022. године. Ни сама не знам како сам се до штанда пробила, колика је гужва тог дана била. Река људи те носи, ти се препушташ току, уживаш у сазнању да си ту - Сајам књига у Београду! Поново! Док сам прилазила штанду, срце ми је тутњало у грудима толико да ме је готово заглушило! И онда је започела чиста магија. Моји пријатељи, колеге, моји ђаци, бивши и садашњи... сви су они дошли да ме поздраве и подрже, да ме загрле и кажу ми колико их је моја прича разнежила и натерала да се замисле; да ми кажу да су се смејали и плакали, да су се сећали и да су памтили...

Колеге

А ја? Ја сам уживала, често суспрезала сузе, јер чути да је оно што си написао дотакло срца других, одраслих и деце подједнако, има тежину која је често била превелика за моје срце. Искрено вам кажем! Придржавала сам се за своју храброст и трудила се да свима дам најјачи загрљај и тако бар мало вратим сву љубав коју ових дана добијам на сваком кораку. Моји су мостови подупрети љубављу, сад ми је то јасно, и чврсто стоје и стајаће јер их придржава и за земљу везује пријатељство, разумевање и подршка. И хвала вам свима на томе! Шта друго човек може да пожели? Шта нам је друго уопште потребно?

Живели, драги људи!

Гордана Опалић

Сви наши мостови

Драги моји сви,

Мој први роман ''Мостови у нама'', у издању Нове Поетике објављен је 26.септембра 2022. године и од тог дана, морам вам признати, да живим свој сан. Готово да ми је све то време протекло у пропитивању сопствене душе и опипавању реалности која ме окружује, да ли је све што се дешава стварно. Неописива је радост када резултат вашег рада буде у вашим рукама. Кад сте свесни да је ту, уз вас, на сигурном. У једном тренутку сам се осетила као да је у мој дом стигло још једно дете. Ето, таква радост ме је опхрвала.

Потом вас обузме нестрпљење да чујете како су други разумели оно што сте желели да свету кажете. То ишчекивање, та тиха неизвесност, то треперење у дну срца... И онда кад чујете да  то што сте написали дотиче срце ваших читалаца, да топлина коју сте уткали у причу, греје срца људи са којима ту причу делите – то сазнање вас удари као брзи воз и та срећа коју осетите, готово као опипљиву, буде највећа награда.

У вихору свих тих емотивних дешавања, у уторак 11.октобра у Културном центру Чукарица уприличена је промоција мог првенца. Културни центар ми је отворио врата своје галерије и од 18.30 су већ моји први госту ушли у мој свет. У свет у којем јунаци трагају за смислом у бесмислу времена у коме живе, у којем трагају за лепотом и снагом да се изборе са свим оним што нам живот свакодневно поставља као препреку која нам често изгледа непремостива. Када смо у 19 часова почели причу о роману, у сали није било ниједног слободног места! Људи су стајали! У том тренутку и време је за мене стало и закорачили смо мостовима које у себи градимо како бисмо их пружили ка другима, ка онима који заслужују да буду наша обала.

Мостови у нама је роман о младима, о тражењу места у свету у којем им је тешко да се укорене, јер им је тешко да се отворе и верују да човек човеку није увек вук, већ да може бити сидро, стена, она снага коју и не знамо да имамо док нас живот не удари посред чела. То је прича о Ани и Федору, матурантима једне београдске гимназије, прича о вршњачком насиљу, о очекивањима, о самоћи и губицима, али уједно и прича о љубави, о слободи, о изборима, о вољи и снази да се крене даље упркос свим недаћама које нас чекају на том путу одрастања и сазревања. То је и прича о одраслима, о људима са великим срцем и онима који се само називају родитељима, јер суштински то нису, јер не умеју то да буду, јер не знају како да то буду.

Кроз ове приче нас је водила Ана Милуновић, моја сестра по души, професорка књижевности и моја пријатељица. Дотакли смо се многих ствари, које можда и нису биле у вези са романом, али су у вези са животом, са пријатељством, са подршком и вером у човека и његове снаге да се одупре својим слабостима и својим страховима.

Међу мојом породицом, пријатељима и колегама стајала су лица мојих бивших ученика и то је нешто на шта сам посебно поносна. Сазнање да сте дотакли нечији живот на начин да вам се узвраћа љубављу, подршком и вером, да вам се узвраћа искреном радошћу и најснажнијим загрљајима је најлепши део нашег посла. То је тај тренутак у коме се све коцкице посложе и јасно вам је зашто сте бирали да будете професор, зашто сте бирали да читавог живота бијете битку с ветрењачама, да идете путем који нема краја ни завршетка и који је најтежи и најодговорнији. Јер кад знате да сте део нечијих ставова, уверења, нечијег животног пута и кад вас назову другом мајком – све остало је неважно, мало и небитно.

Тако сам се ја осећала те вечери. Било ми је јасно да сви моји мостови чврсто стоје јер су подупрети љубављу. Оном једноставном, свакодневном љубављу која се не да измерити, не да се укалупити, али која траје упркос свему.

Уз жељу да се сви бар једном у животу осетите тако, с љубављу вас поздрављам!

Гордана Опалић

Амбијентално учење (кад зима леденим штапићем по прозору шара)

 

Добро ми дошли, добри људи!

 Распуст нам се завршио као да га није ни било. Оних 24 дана одмора, који су у очима других читава два и по месеца, нестадоше очас посла. Тек што се вратих са мора (на које сам отишла упркос оооогроооомној кризи и срам ме било!), а школске обавезе притисле да човек не може главу да дигне.

Знам да већина вас, мојих колега, и несвесно клима главом. Сваке године исто. Чим закорачим у школу одасвуд чујем само – ДАЈ! Дај планове, дај извештаје, разброј наставне јединице из глобалног плана за оперативни, предај план рада допунске и додатне наставе, не заборави на секцију! А тимови? Дај акциони план тима, припреми бројно стање ученика, сачекај новоуписане ученике, уведи их у евиденцију...

Таман удахнем, али не лези враже! Годишњи план рада школе! Дозива, испрва лагано и заводљиво као Лорелај, а затим нешто гласније, да бисмо завршили готово као усред Аустерлица из Рата и мира. Пуца, грми и вришти на све стране, не знаш да ли да залежеш или да бежиш главом без обзира, Јер, људи, аман, 15. септембар куца на врата! Ма док се окренеш, ето га, а ГПРШ незавршен! Хајте, молим вас. Стварно није у реду, зар не?

Па опет,  као и сваке године, прође и тај 15. септембар. Усвојисмо несрећни ГПРШ; малчице, чини ми се, продисасмо, кад започе преписка са Министарством. У мору имејлова, дописа, препорука, обавештења, налога, од почетка године, који започесмо писмом министра нам нашег и химном, коју већина пушта преко мобилног телефона, јер разглас већина школа нема, до Дана заставе и најновијег захтева који је предмет нашег данашњег дружења – План уштеде електричне енергије!

Е, за ових 20 мојих просветарских година, могу рећи да сам доста претурила преко главе. Али ово ми је заиста прелило чашу. Питате се зашто! Па да кренемо испочетка.

У нашим школама, које се иначе угледају на финске школе (јер оне су најбоље, наравно), свака учионица има паметну таблу, пројектор, рачунар, штампач, наравно, климу ( јер како ћемо лети побогу!) и сва остала могућа и немогућа наставна средства и помагала. Немојте се смејати, видим вас!

Па, кад питате наше Министарство то је тако, или бар они то тако виде. А у реалном животу, кад изађемо из свих тих грандиозних идеја и планова за просвету, у нашој просечној учионици ћете пронаћи једну зелену таблу (срећан је онај који има и белу приде), један сунђер, вероватно један пројектор на неколико учионица, за који се треба уписати у план коришћења, један рачунар и мање-више би то било све. Кажем у просечној српској учионици. Има и оних школа које су опремљене добро и којима онај фински модел није стран, али ако изађемо из Београда и запутимо се на било коју страну света по Србији, учионица ће бити огледало ентузијазма самог наставника, колико је у њу уложио свог времена, труда, али богме и личних ресурса.

Како онда да уштедимо? Да гасимо светло? У реду. У школама са једносменском организацијом рада је то изводљиво. Шта ћемо са школама попут моје, која ради у две смене од 08 до 20 часова? Неизводљиво, наравно.

Идемо даље. Грејање. Читам, а и писала сам вам о томе, да нас чека најхладнија зима икада. Хоћемо ли по једног ''смедеревца'' да убацимо у учионицу? Па да у поподневној смени кад у децембру у четири падне  мрак, упалимо свећу и са ученицима, док ватрица пуцкета, гледамо кроз прозор како зима својим леденим штапићем по прозору шара? Па амбијентално учење, што се сад чудите?

Ми просветари не бисмо били  ми да нисмо у стању да се шалимо на свој рачун и то онако, рекла бих, оштро. Читам ових дана, каже колега да је најбоље да радимо од 23 до 06 кад је јефтина струја. Шта мислите о томе? Још нам само то нису наметнули. Све остало испробасмо и преживесмо – и бомбардовање и корону и онлајн наставу. Сад нам изгледа само још преостаје да уведемо ноћни рад.

Све  нас ово доводи до једноставног питања – како ћете направити план уштеде и ко ће код вас бити особа задужена за праћење реализације тог плана? Хоћете ли улазити колеги на час да му искључите пројектор или угасите последњи ред неонки на шестом часу у поподневној смени?

Зар нисмо ову децу довољно већ обележили, зар није било доста унижавања и вређања просвете најбесмисленијим захтевима који могу пасти на памет онима који никад нису одржали ниједан час у свом животу, али знају шта треба да се ради?

Најбољи међу нама одлазе. Најбољи међу младима у просвету неће. Шта нам онда преостаје? На шта ћемо још пристати? Имате ли идеју о томе?

Гордана Опалић

Осећате ли? Мирише распуст...

Осећате ли? Да, да...мирише распуст! Свима је коначно лакнуло, зар не? Деци јер је распуст почео, нама наставницима јер је одмор коначно ту. Завршен је, можда најтурбулентнији део школске године – упис ученика у средње школе. Верујем да је упис на факултет подједнако стресан свима – деци, професорима, родитељима, али још увек нисам стигла до факултета! Ми смо тек преживели упис у гимназију!

Да, да... мајка мора да се похвали успехом свог јединчета! Иако сам га пуно пута критиковала овде на блогу, на делу је показао да је ипак озбиљнији и зрелији од оногa што сам ја мислила. Ал, кад погледамо нашу народну традицију и наша традиционална уверења, заиста је истинита она народна ''Не дај боже шта ти мајка мисли!'' Тако да се моје јединче уписало у гимназију која му је била прва жеља без икаквих проблема. Штавише, могао је да упише било коју од 15 жеља које је попунио! А то нас доводи до наше данашње теме...

Морам да признам да сам била врло, врло изненађена лакоћом електронског уписа преко портала mojasrednjaskola.gov.rs. Заиста сам пријатно изненађена. Све је било тако лако, тако интуитивно да смо се сви ми, родитељи, после подношења листа жеља, а и касније приликом подношења пријаве за упис, питали да ли је могуће да је све готово у три клика? На родитељским вибер групама главно је питање било да ли је само то потребно урадити – трипут кликнути....

Е, па јесте! Могуће је! И драго ми је да је коначно бар нешто функционисало лако, без кочења, без нејасноћа, без компликованог приступања, што је био случај са прегледањем тестова преко исте платформе. Људи моји, као да су то два потпуно различита портала... Али, добро, то је сад стара прича.

Деца су се углавном уписала тамо где су желела, бар у школи мог детета. Резултати су, кажу, слабији него прошле године, али колико сам ја видела, за поједине београдске гимназије је ове године било потребно више бодова но претходне године, па ми то није баш најјасније. Али, хајде сад, рекао би мој муж, не мора баш све да ми буде јасно!

Сада треба сви да се добро одморимо. Да покушамо да напунимо батерије, да се ресетујемо, да се изместимо из ове свакодневнице која нас стеже, дави, и одемо било где где се осећамо добро, жељено, лако, вољено. Јер, како нам кажу, чека нас паклена јесен, а још гора зима. Воле да нас застрашују, па то ти је! Ако нема катаклизмичких претњи короном, смрзавањем, ратом, недостатком гаса, хране - нећемо умети да функционишемо, зар не? Е, па ја не пристајем да ме застрашују! Нећу им дозволити да ме поново натерају да живим у страху. Доста је!

Желим вам да вам ово лето буде најбоље лето до сада! Желим вам да будете окружени људима које волите и који вас воле! Да радите ствари у којима уживате и да се усудите да урадите бар једну ствар коју до сада нисте урадили – јер сте се бојали, јер сте оклевали.... Живот је тако леп и тако кратак да га живимо у страху!

Сањајте велике снове, живите најбоље што умете, не дајте да вас застраше и читамо се у септембру!!!!!

Гордана Опалић