Грумен подно Проклетија

 Роман Борислава Косановића ''Грумен подно Проклетија'' потресна је прича о српском страдању на простору Косова и Метохије. Роман се бави догађајима из осамдесетих година прошлог века у фиктивном селу Огњанову надомак Ђаковице, који су снажна симболичка слика вишевековног српског посртања пред неправдом и притајеним злом. Када се то зло буде урликом објавило – набијањем на колац Ђорђа Огњановића док је садио пасуљ у својој њиви, везујући се за своју земљу знојем рада свог, али и крвљу својом – све што је породица Огњановић знала о себи биће обрисано. Заташкавањем стравичног злочина стуб Огњановића ће почети да се љуља, корени ће почети да се од земље одвајају док их неправда, бол и одустајање потпуно не ишчупају. Људи постају нељуди, част се крвљу са образа испира, живот постаје неважан и мали. И људи, неспремни на зло, одустају. И одлазе.

''Заблуда је да су људи у патњи и болу исти, а сваки човек једнак у несрећи. Многи народи никада нису сусрели исконско зло. Ако не искусиш одређене патње, не можеш да разумеш оне који су ту муку преживели, а Срби са Косова и Метохије вековима су били посебни у својој муци. Истрајни у вери због које су најсуровије кажњавани. Тамо где се ветрови сламају прса у прса и где је вечна потреба освајача да галопира ка слави, један народ је опстајао обавијен у црно. Чак и када су га разапињали и палили, секли и кидали, када су га набијеног на колац остављали под ведрим небом зверима.''

Косановић приповеда мирно, тачно, без журбе. Детаљи вам се зато филигрански урезују у душу, сламајући је део по део. Јер догађаји о којима Косановић приповеда су толико потресни да се граниче са невероватним. Топлина у причању избија из сваке речи, у њој нема осуђивања. У црно-белом свету који настањују Срби и Албанци – побеђује Човек. Онај мали, свакодневни човек који се не да свести на националност, човек чија се крв не боји вером у Христа или Алаха, већ вером у доброту, у правду, у хуманост. Побеђује човекољубље иако нам је тешко да га јасно видимо. Јер ако не верујемо у добро, у светлост у правду – свака је битка унапред изгубљена.

''Знај, ова земља, ово парче планете са које ти данас одлазиш, увек је била земља сукоба и спорова, ратова. И никада се ништа није решило чак и кад је изгледало тако. Ти данас верујеш да одлазиш заувек, али хоћу да знаш, Срби су се овде увек враћали. Да није тако, мислиш да бисмо водили овај разговор упркос свему што је ваш народ вековима проживљавао овде? Предања и искуство ме уче, некад неко у будућности ће се од твоје лозе вратити. Не могу Срби без Косова. Не знам зашто је тако, али то је истина. Надам се да ће у тој будућности бити више разума него што га наше време има. Волео бих да се тада овде сретни људи. Не Срби и Албанци. Само људи.''

Упркос очају који кида душу сваког јунака овог романа, Косановић нам нуди излаз и нуди нам наду. Малену, танушну нит наде, коју готово можемо испустити, али за коју се можемо ухватити и која нам може показати пут.

''... хоћу да и ти нешто знаш. Док год неко од наше лозе постоји овде, није готово. Не кривим те и разумем. Ти си преузео на себе сав терет бриге за нас. Имаш жену и децу, а ја немам ту одговорност. Желим да овде стварам породицу. Даће Бог да се нешто промени на боље, па да се и ви вратите или твоја деца, а ја ћу бити ту, за корен, за калем. Чуваћу гробове старих и ово парче старог имања са којег је отац и створио ново. Нека ово буде шанса да се изнова из старог роди нешто ново и наше, ма ко да га ствара. Ја, моја или твоја деца. Док сам овде, тај пламен тиња.''

Маестрално дело које од заборава откида и у вечност узиђује величину страдања на које је овај народ од памтивека осуђен. У коме траје, са којим траје и без престанка се понавља. И учи нас да слобода нема цену, учи нас како се образ чува и како се воли своја земља. Чак и онда када смо принуђени да је оставимо. Јер она живи у нашој крви, у нашем генетском коду. Она је наш почетак и наш крај. Из ње све истиче и у њу увире свако од нас. Сада и заувек.