Gordana Opalic

''Анђео с једним крилом'' – Љиљана Шарац

 

Писати осврте и препоруке за романе дечје књижевности је тешко. Још теже је када аутора лично познајете и када сте са њим пријатељ. Управо такав осврт је пред вама и пишем га са великом одговорношћу јер желим да будем објективна и непристрасна.

Роман ''Анђео са једним крилом'' је први роман за децу и младе наше књижевнице Љиљане Шарац. Сигурна сам да сте до сада прочитали неки њен роман, а ако нисте, обавезно то учините, јер Љиља пише лако, мудро, врцаво. Увуче вас у свој свет, а да тога нисте ни свесни, проведе вас кроз догађаје и емоције са невероватном лакоћом, јер она то ради лако, неусиљено – прича иде, са њом и ви путујете, све више у њеном, а све мање у свом свету. И тако чаролија почиње...

Писати роман за младе је тешко. Из искуства то знам, јер сам и сама ауторка таквог романа. Када пишете за младе, увек сте на танкој граници да будете приповедач који много прича, који дели лекције, који све зна. А то је оно што млади не воле. Сетите се само себе из тог периода. Да ли сте волели да вам попују? У овом роману тога нема. Прича о Ружици и њеном свету је дата кроз пажљиво вођене догађаје који су само оквир за оно што је срж овога романа, а то су емоције које ће вас потрести из темеља. У то сам потпуно уверена. Чак и они, који себе сматрају јаким особама, које речи не могу тако лако дотаћи и померити, читаће ову књигу, окрећући стране са невероватном жељом да сазнају шта ће се догодити, колико се може поднети свега што нам на животном путу околности, судбина, назовите то како год желите, поставе као искушења која морамо пребродити да бисмо спознали свет око нас и, што је најважније, да бисмо спознали себе.

У времену у коме се емоције не показују, у коме емпатија не постоји, јер смо се херметички затворили у своје микроуниверзуме у којима мислимо да смо сигурни од свега што нас може повредити, Ружичина прича ће нам осветлити колико смо заправо рањиви, колико смо усамљени и колико не можемо кроз живот ићи сами без породице, без пријатеља, без сазнања ко смо и одакле долазимо. И то је најважнија порука романа који данашње младе треба да научи да се бол не може контролисати, да се туга мора поделити и да се, упркос свему, живот наставља чак и онда кад помислимо да неке догађаје не  можемо и нећемо преживети.

Када нашу децу научимо да се отворе свету, чак и када их тај свет не разуме, да понуде емпатију, разумевање и саосећање, када их научимо да је породица оно што нас за живот држи и када они схвате да су разумевање, нада и љубав оно што нам је једино потребно да бисмо били срећни – свет ће постати боље место, лепше место и њихова светлост ће растерати мрак који нас у отуђеност и неповерење бесомучно гура.

Зато велика похвала ауторки и моја огромна препорука, јер ово је роман који морате прочитати и који морате дати својој деци да прочитају. Научиће шта значи породица, пријатељство и колико је важно спознати себе, пружити руку другима како бисте пронашли властити мир.

... дом није адреса на којој се живи, зидови, подови или намештај... За њу су то биле урамљене фотографије размештене свуда по стану. Гитара коју је тата свирао. Цвеће које је мама распоређивала уоколо. Тераса са које су гледали залазак сунца. Чоколадна торта коју је мама спремала боље од иједног посластичара у граду. И пољупци. И загрљаји. Поруке на фрижидеру. Магнети купљени на путовањима. Мирис очевог лосиона после бријања. Мамин парфем. Разбацане папуче по ходнику... (одломак из романа)

Гордана Опалић

Нема коментара:

Постави коментар

Промоција романа Дневник једног умирања у Источном Новом Сарајеву

 Дневник једног умирања је промовисан у Источном Новом Сарајеву 04.04.2024. године. Том приликом дала сам и овај интервју за РТВИС.