Стоп насиљу!

 

Знам да сви од јуче размишљамо само о једном догађају. Знам и да нам се свима желудац преврнуо више пута и утроба свезала у чвор. Знам да смо сви бесни, озлојеђени, понижени. Знам. Одавно смо ми све то, и много више од тога. Сад су нам само истину залепили у лице и суочили нас са чињеницом. А она је јасна – потонули смо. Не ваљамо се ми у блату, не, не. Ми се у живом блату одавно давимо. Јуче смо се удавили. Нема нас више. Не видимо се, ако смо икада и били видљиви.

Насиље које је колегиница из Трстеника доживела је толико страшно, узнемирујуће и понижавајуће да не желим о томе ни да говорим. Јер, понављати исте флоскуле о томе ко је крив, зашто се то дешава, систем не ваља и све остале одавно испричане и излизане приче, нису ништа више него сипање соли на живу рану ове жене. Сви смо ми велики генерали кад се битка заврши! Сви ми све знамо – и ко је крив и због чега. Знамо. И сви ћутимо. Не чинимо ништа. А кад се догоди овако нешто, мртво море се малчице усталаса и док је јавности занимљиво да се згражава над несрећом неког другог (захваљујући Богу што је неко други), сви важно вртимо главом. Кад халабука у медијима престане, шта се догоди? Све поново утоне у невидљивост, у несигурност, у трпљење.

Е, то ме љути! То ме излуђује. Шта смо ми урадили за нас саме? Шта ми радимо за друге који заједно са нама свакога дана носе на својим леђима читаво образовање и будућност ове земље – за наше колеге? Ништа! Као и увек! Ћутимо, трпимо, пишемо планове заштите, пишемо извештаје, доносимо неке мере које нам увек оборе или родитељи или Министарство, јер, забога, није испоштована процедура, недостаје неки документ и море неких административних будалаштина. И молимо Бога да се нама не догоди ништа слично.  Звучи страшно, зар не? Па будите искрени према себи, ни према коме другом, само према себи! Шта ако ви будете сутра на месту колегинице из Трстеника? Шта онда? Шта кад се насиље буде догађало вама, а не неком другом? Хоћете ли се позивати на солидарност?

Где је наша солидарност сада? Зашто ми нисмо сви на улицама, питам вас? Шта још треба да се догоди да се освестимо, да подигнемо главу, изронимо из оног блата и побунимо се?  Да стојимо мирно испред ученика док нас туку? Да се држимо оне хришћанске па да окренемо и други образ, јер то су само деца? Нису они криви, крива је породица које нема, систем који не постоји....ма криви су сви други! Деца о којој је овде реч имају 17 и 18 година! Врло су свесни својих поступака и немојмо оправдавати оно што се не да оправдати! Да, криви су сви побројани – и породица и друштво и систем, али, богме, најкривљи су ови ученици! Тачка!

Одавно је све отишло бестрага. Бојим се да нам повратка нема. А треба ли да вас подсећам на ону чувену – ако желиш да уништиш једну земљу, уништи јој образовање!  Паметном доста!

Подршка колегиници из Трстеника из свег срца, ако јој ишта више значи, овако декларативна!

Гордана Опалић

 

 

МОЈ САЈАМ КЊИГА

 

Још један Сајам књига је за нама. Били сте, знам! Ко још може да одоли?

Сајам књига је одувек био моје свето место, мој лек за душу, место где сам могла да отпустим све негативне емоције, фрустрацију, све оно што ме је тиштило и да у лепоти  писане речи, ма у самом мирису књиге утонем у неке невероватне емоције, одем у бескрајно далеке светове и да будем срећна. Било је разочарања због организације, писала сам вам о томе баш овде, али опет, људи, Сајам књига!!!! Како да се пропусти?!?

Ове године моје емоције према Сајму су много другачије. Живље, лепршавије, интензивније! Људи, ове године сам први пут на Сајму била са друге стране! Као аутор! И осећај је невероватан, неописив! Гледати у постер на коме је насловница вашег романа, у своје књиге на штанду које додирују руке читалаца, милују погледи случајних и намерних пролазника – непроцењиво! За мене је ова сајамска недеља била као време проведено у сну! Најлепшем сну.

Упознала сам много дивних људи који деле исту страст ка писању као и ја, колеге писце; слушала утиске о свом роману од својих читалаца (звучи ми готово надреално кад кажем то ''својих читалаца'') и било ми је на моменте потребно да удахнем неколико пута дубоко не бих ли заиста поверовала да сам ту, да се све то заиста дешава!

Толико сам била одушевљена тренуцима које живим да ми готово нису сметали сви ти људи којима није место на мом сајму – естрадне личности, инфлуенсери и остали ликови који се у последње време све гласније називају писцима.

Бивши ученици

Еј, па ја за себе и даље говорим да сам само једна наставница српског језика која се одважила да са светом подели своју причу и да му покаже своје мале и велике снове! Ја себе не умем још увек да назовем писцем... и кад ме тако ослове, представљајући ме читаоцима, тргнем се, као да говоре о неком другом! А онда схватим да говоре о мени и на моменте се постидим, верујте ми! Као дете.

Садашњи ђаци

Но, да се вратим сајму. Била сам гост на штанду Нове Поетике, која је мој издавач, у суботу 29.10.2022. године. Ни сама не знам како сам се до штанда пробила, колика је гужва тог дана била. Река људи те носи, ти се препушташ току, уживаш у сазнању да си ту - Сајам књига у Београду! Поново! Док сам прилазила штанду, срце ми је тутњало у грудима толико да ме је готово заглушило! И онда је започела чиста магија. Моји пријатељи, колеге, моји ђаци, бивши и садашњи... сви су они дошли да ме поздраве и подрже, да ме загрле и кажу ми колико их је моја прича разнежила и натерала да се замисле; да ми кажу да су се смејали и плакали, да су се сећали и да су памтили...

Колеге

А ја? Ја сам уживала, често суспрезала сузе, јер чути да је оно што си написао дотакло срца других, одраслих и деце подједнако, има тежину која је често била превелика за моје срце. Искрено вам кажем! Придржавала сам се за своју храброст и трудила се да свима дам најјачи загрљај и тако бар мало вратим сву љубав коју ових дана добијам на сваком кораку. Моји су мостови подупрети љубављу, сад ми је то јасно, и чврсто стоје и стајаће јер их придржава и за земљу везује пријатељство, разумевање и подршка. И хвала вам свима на томе! Шта друго човек може да пожели? Шта нам је друго уопште потребно?

Живели, драги људи!

Гордана Опалић

Сви наши мостови

Драги моји сви,

Мој први роман ''Мостови у нама'', у издању Нове Поетике објављен је 26.септембра 2022. године и од тог дана, морам вам признати, да живим свој сан. Готово да ми је све то време протекло у пропитивању сопствене душе и опипавању реалности која ме окружује, да ли је све што се дешава стварно. Неописива је радост када резултат вашег рада буде у вашим рукама. Кад сте свесни да је ту, уз вас, на сигурном. У једном тренутку сам се осетила као да је у мој дом стигло још једно дете. Ето, таква радост ме је опхрвала.

Потом вас обузме нестрпљење да чујете како су други разумели оно што сте желели да свету кажете. То ишчекивање, та тиха неизвесност, то треперење у дну срца... И онда кад чујете да  то што сте написали дотиче срце ваших читалаца, да топлина коју сте уткали у причу, греје срца људи са којима ту причу делите – то сазнање вас удари као брзи воз и та срећа коју осетите, готово као опипљиву, буде највећа награда.

У вихору свих тих емотивних дешавања, у уторак 11.октобра у Културном центру Чукарица уприличена је промоција мог првенца. Културни центар ми је отворио врата своје галерије и од 18.30 су већ моји први госту ушли у мој свет. У свет у којем јунаци трагају за смислом у бесмислу времена у коме живе, у којем трагају за лепотом и снагом да се изборе са свим оним што нам живот свакодневно поставља као препреку која нам често изгледа непремостива. Када смо у 19 часова почели причу о роману, у сали није било ниједног слободног места! Људи су стајали! У том тренутку и време је за мене стало и закорачили смо мостовима које у себи градимо како бисмо их пружили ка другима, ка онима који заслужују да буду наша обала.

Мостови у нама је роман о младима, о тражењу места у свету у којем им је тешко да се укорене, јер им је тешко да се отворе и верују да човек човеку није увек вук, већ да може бити сидро, стена, она снага коју и не знамо да имамо док нас живот не удари посред чела. То је прича о Ани и Федору, матурантима једне београдске гимназије, прича о вршњачком насиљу, о очекивањима, о самоћи и губицима, али уједно и прича о љубави, о слободи, о изборима, о вољи и снази да се крене даље упркос свим недаћама које нас чекају на том путу одрастања и сазревања. То је и прича о одраслима, о људима са великим срцем и онима који се само називају родитељима, јер суштински то нису, јер не умеју то да буду, јер не знају како да то буду.

Кроз ове приче нас је водила Ана Милуновић, моја сестра по души, професорка књижевности и моја пријатељица. Дотакли смо се многих ствари, које можда и нису биле у вези са романом, али су у вези са животом, са пријатељством, са подршком и вером у човека и његове снаге да се одупре својим слабостима и својим страховима.

Међу мојом породицом, пријатељима и колегама стајала су лица мојих бивших ученика и то је нешто на шта сам посебно поносна. Сазнање да сте дотакли нечији живот на начин да вам се узвраћа љубављу, подршком и вером, да вам се узвраћа искреном радошћу и најснажнијим загрљајима је најлепши део нашег посла. То је тај тренутак у коме се све коцкице посложе и јасно вам је зашто сте бирали да будете професор, зашто сте бирали да читавог живота бијете битку с ветрењачама, да идете путем који нема краја ни завршетка и који је најтежи и најодговорнији. Јер кад знате да сте део нечијих ставова, уверења, нечијег животног пута и кад вас назову другом мајком – све остало је неважно, мало и небитно.

Тако сам се ја осећала те вечери. Било ми је јасно да сви моји мостови чврсто стоје јер су подупрети љубављу. Оном једноставном, свакодневном љубављу која се не да измерити, не да се укалупити, али која траје упркос свему.

Уз жељу да се сви бар једном у животу осетите тако, с љубављу вас поздрављам!

Гордана Опалић

Амбијентално учење (кад зима леденим штапићем по прозору шара)

 

Добро ми дошли, добри људи!

 Распуст нам се завршио као да га није ни било. Оних 24 дана одмора, који су у очима других читава два и по месеца, нестадоше очас посла. Тек што се вратих са мора (на које сам отишла упркос оооогроооомној кризи и срам ме било!), а школске обавезе притисле да човек не може главу да дигне.

Знам да већина вас, мојих колега, и несвесно клима главом. Сваке године исто. Чим закорачим у школу одасвуд чујем само – ДАЈ! Дај планове, дај извештаје, разброј наставне јединице из глобалног плана за оперативни, предај план рада допунске и додатне наставе, не заборави на секцију! А тимови? Дај акциони план тима, припреми бројно стање ученика, сачекај новоуписане ученике, уведи их у евиденцију...

Таман удахнем, али не лези враже! Годишњи план рада школе! Дозива, испрва лагано и заводљиво као Лорелај, а затим нешто гласније, да бисмо завршили готово као усред Аустерлица из Рата и мира. Пуца, грми и вришти на све стране, не знаш да ли да залежеш или да бежиш главом без обзира, Јер, људи, аман, 15. септембар куца на врата! Ма док се окренеш, ето га, а ГПРШ незавршен! Хајте, молим вас. Стварно није у реду, зар не?

Па опет,  као и сваке године, прође и тај 15. септембар. Усвојисмо несрећни ГПРШ; малчице, чини ми се, продисасмо, кад започе преписка са Министарством. У мору имејлова, дописа, препорука, обавештења, налога, од почетка године, који започесмо писмом министра нам нашег и химном, коју већина пушта преко мобилног телефона, јер разглас већина школа нема, до Дана заставе и најновијег захтева који је предмет нашег данашњег дружења – План уштеде електричне енергије!

Е, за ових 20 мојих просветарских година, могу рећи да сам доста претурила преко главе. Али ово ми је заиста прелило чашу. Питате се зашто! Па да кренемо испочетка.

У нашим школама, које се иначе угледају на финске школе (јер оне су најбоље, наравно), свака учионица има паметну таблу, пројектор, рачунар, штампач, наравно, климу ( јер како ћемо лети побогу!) и сва остала могућа и немогућа наставна средства и помагала. Немојте се смејати, видим вас!

Па, кад питате наше Министарство то је тако, или бар они то тако виде. А у реалном животу, кад изађемо из свих тих грандиозних идеја и планова за просвету, у нашој просечној учионици ћете пронаћи једну зелену таблу (срећан је онај који има и белу приде), један сунђер, вероватно један пројектор на неколико учионица, за који се треба уписати у план коришћења, један рачунар и мање-више би то било све. Кажем у просечној српској учионици. Има и оних школа које су опремљене добро и којима онај фински модел није стран, али ако изађемо из Београда и запутимо се на било коју страну света по Србији, учионица ће бити огледало ентузијазма самог наставника, колико је у њу уложио свог времена, труда, али богме и личних ресурса.

Како онда да уштедимо? Да гасимо светло? У реду. У школама са једносменском организацијом рада је то изводљиво. Шта ћемо са школама попут моје, која ради у две смене од 08 до 20 часова? Неизводљиво, наравно.

Идемо даље. Грејање. Читам, а и писала сам вам о томе, да нас чека најхладнија зима икада. Хоћемо ли по једног ''смедеревца'' да убацимо у учионицу? Па да у поподневној смени кад у децембру у четири падне  мрак, упалимо свећу и са ученицима, док ватрица пуцкета, гледамо кроз прозор како зима својим леденим штапићем по прозору шара? Па амбијентално учење, што се сад чудите?

Ми просветари не бисмо били  ми да нисмо у стању да се шалимо на свој рачун и то онако, рекла бих, оштро. Читам ових дана, каже колега да је најбоље да радимо од 23 до 06 кад је јефтина струја. Шта мислите о томе? Још нам само то нису наметнули. Све остало испробасмо и преживесмо – и бомбардовање и корону и онлајн наставу. Сад нам изгледа само још преостаје да уведемо ноћни рад.

Све  нас ово доводи до једноставног питања – како ћете направити план уштеде и ко ће код вас бити особа задужена за праћење реализације тог плана? Хоћете ли улазити колеги на час да му искључите пројектор или угасите последњи ред неонки на шестом часу у поподневној смени?

Зар нисмо ову децу довољно већ обележили, зар није било доста унижавања и вређања просвете најбесмисленијим захтевима који могу пасти на памет онима који никад нису одржали ниједан час у свом животу, али знају шта треба да се ради?

Најбољи међу нама одлазе. Најбољи међу младима у просвету неће. Шта нам онда преостаје? На шта ћемо још пристати? Имате ли идеју о томе?

Гордана Опалић

Осећате ли? Мирише распуст...

Осећате ли? Да, да...мирише распуст! Свима је коначно лакнуло, зар не? Деци јер је распуст почео, нама наставницима јер је одмор коначно ту. Завршен је, можда најтурбулентнији део школске године – упис ученика у средње школе. Верујем да је упис на факултет подједнако стресан свима – деци, професорима, родитељима, али још увек нисам стигла до факултета! Ми смо тек преживели упис у гимназију!

Да, да... мајка мора да се похвали успехом свог јединчета! Иако сам га пуно пута критиковала овде на блогу, на делу је показао да је ипак озбиљнији и зрелији од оногa што сам ја мислила. Ал, кад погледамо нашу народну традицију и наша традиционална уверења, заиста је истинита она народна ''Не дај боже шта ти мајка мисли!'' Тако да се моје јединче уписало у гимназију која му је била прва жеља без икаквих проблема. Штавише, могао је да упише било коју од 15 жеља које је попунио! А то нас доводи до наше данашње теме...

Морам да признам да сам била врло, врло изненађена лакоћом електронског уписа преко портала mojasrednjaskola.gov.rs. Заиста сам пријатно изненађена. Све је било тако лако, тако интуитивно да смо се сви ми, родитељи, после подношења листа жеља, а и касније приликом подношења пријаве за упис, питали да ли је могуће да је све готово у три клика? На родитељским вибер групама главно је питање било да ли је само то потребно урадити – трипут кликнути....

Е, па јесте! Могуће је! И драго ми је да је коначно бар нешто функционисало лако, без кочења, без нејасноћа, без компликованог приступања, што је био случај са прегледањем тестова преко исте платформе. Људи моји, као да су то два потпуно различита портала... Али, добро, то је сад стара прича.

Деца су се углавном уписала тамо где су желела, бар у школи мог детета. Резултати су, кажу, слабији него прошле године, али колико сам ја видела, за поједине београдске гимназије је ове године било потребно више бодова но претходне године, па ми то није баш најјасније. Али, хајде сад, рекао би мој муж, не мора баш све да ми буде јасно!

Сада треба сви да се добро одморимо. Да покушамо да напунимо батерије, да се ресетујемо, да се изместимо из ове свакодневнице која нас стеже, дави, и одемо било где где се осећамо добро, жељено, лако, вољено. Јер, како нам кажу, чека нас паклена јесен, а још гора зима. Воле да нас застрашују, па то ти је! Ако нема катаклизмичких претњи короном, смрзавањем, ратом, недостатком гаса, хране - нећемо умети да функционишемо, зар не? Е, па ја не пристајем да ме застрашују! Нећу им дозволити да ме поново натерају да живим у страху. Доста је!

Желим вам да вам ово лето буде најбоље лето до сада! Желим вам да будете окружени људима које волите и који вас воле! Да радите ствари у којима уживате и да се усудите да урадите бар једну ствар коју до сада нисте урадили – јер сте се бојали, јер сте оклевали.... Живот је тако леп и тако кратак да га живимо у страху!

Сањајте велике снове, живите најбоље што умете, не дајте да вас застраше и читамо се у септембру!!!!!

Гордана Опалић

 

 

Издржи, само издржи....

Док седим за столом и покушавам да удахнем (што ми је све теже последњих недеља) размишљам како се докотрљасмо до последњег наставног дана у овој школској години. Упркос корони, упркос бомбама, упркос свему могућем и немогућем, школска 2021/22. је на крају. Далеко јој лепа кућа, што би наши стари рекли.

Па опет, кад се осврнем на њу, било је ту и те како лепих ствари, оних због којих сам и изабрала да будем професор, због којих сам бирала баш ову професију. Са многима сам вас и упознала кроз текстове на блогу, па могу рећи да сте били моји сапутници кроз ову невероватну  школску годину.

Ипак, морам да се осврнем на најновија дешавања, ова од пре неколико дана, а која су у вези са логовањем на платформу моја средња школа, а потом и са обуком за прегледаче на завршном испиту.

Боже драги! Ни једноставније ствари, ни компликованијег начина. Па да ли је могуће да се од једне најелементарније ствари, попут приступа платформи за спровођење завршног испита, направило свемирско чудо. У једном сам се тренутку питала да ли ја можда, неким случајем, приступам НАСИ. Па, сунце ти пољубим, улогуј се овако, улогуј се онако, инсталирај један аутентификатор, па то није довољно, о, не!!! Трк у пошту по податке за електронску аутентификацију на апликацији консент, покрени апликацију, скенирај кодове, одбројавај секунде да стигнеш да укуцаш бројеве....

И све то чему? А, па прегледање задатака на завршном испиту је најстроже чувана тајна, најодговорнији задатак једног просветног радника! Видите, џабе вам 16 или 18 година школовања, нисте ви довољно утренирани и увежбани за онлајн прегледање задатака. О, не, не, нисте! Не заваравајте се! Не, драги моји, морате да се припремите, још мало утренирате и усавршите како бисте прегледали задатке!

И тако, крени у свемирску процедуру приступања платформи моја средња школа. Кад то савладаш, мислим кад успеш да координираш брзину, спретност и вештину и уђеш у систем, припреми се за припрему! За вежбање. Твој задатак је да прегледаш 150 задатка. То је магична граница увежбаности! Ни један више ни, не дај боже, мање. Тачно 150.

Припремих се за одговоран посао. Вештину, брзину и спретност имам, из првог пута успевам да се улогујем. У контролном панелу (???) ме чека магично плаво дугме ЗАПОЧНИ ПРЕГЛЕДАЊЕ. Притискам га и магија почиње. Изаберем питање број 9. И онда застанем, не зачуђена, застанем пренеражена, запањена, шокирана, ма додајте синоним који год желите!!! На слици потпуно празног задатка плавом бојом пише – оцените са 0. Стиснем  0, пређем на следећи задатак, који је идентичан, осим што на њему пише  - оцените са 1. И тако редом...сто педесет пута!!!!

Да ли сте гледали онај цртани филм из нашег времена са Патком Дачом, где он изнервиран скаче у месту, а из ушију му бије пара? Е, тако сам ја изгледала. Не, нисам била љута, била сам паклено бесна! У последњим данима наставне године, кад не знам кад ми радни дан почиње, а кад се завршава, кад немам ни дете ни мужа ни кућу, јер је мој живот 24 часа школа, неко се поиграва мојом интелигенцијом на тај начин!!! Реците ми, молим вас, да ли је само до мене или се и ви осећате као да нас  је неко убацио у неки виртуелни простор и укључио у социолошко-психолошки експеримент? Јер мени ово стварно није нормално!

Много сам љута. Разочарана. Понижена. Све то заједно, три у један. Да ли је могуће да нас, после свега, тако третирају? Да служимо као тест играчи, као пиони на шаховској табли који стоје и чекају да се нешто деси, да их неко помери?

Нећу вам говорити да сам мајка осмака и да моје јединче полаже завршни испит у ненормалним условима. Свима је исто, па и њему, али да ли је хумано децу држати у фискултурној сали на 35 степени и од њих очекивати савршена постигнућа која ће им обезбедити жељену школу? Чему то служи? Та деца имају 15 година и нису ни емоционално ни психолошки дорасла толиком притиску. Да не говоримо колико су они начети социјалним дистанцирањем и виртуелном школом у последње 2-3 године!

Но, шта је ту је! Дрину још нико исправио није, па нећу ни ја. Нећу ни покушавати! Тако је, како је. Свима.

Једино што вам могу рећи да ми је улепшало последњих неколико дана јесте магија моје драге Ане Милуновић, која ми је обезбедила карте за Народно позориште. Јеца и ја смо гледале прво Велику драму, а одмах потом и Године врана! Људи моји, остала сам без текста, без даха... Уколико нисте погледали, морате....Чиста катарза!!!

Шта да вам кажем, осим да стиснете зубе и стиочки, као и увек, издржите још који дан! А онда, одосмо на онај распуст од три месеца који мало, мало па имамо. Иако се овај наш завршава 20. августа. Нема везе, нек је и толики, али је наш! Заслужен.

Гордана Опалић

Један сасвим обичан дан

Устајем из кревета. Дочекује ме суморно и сиво јутро. Некако се дотетурам до кухиње, јер без кафе не умем да започнем дан. Седам за сто у кухињи и почињем да премећем по глави наставне јединице које треба данас проћи и да ли сам све припремила за ученике који се образују по ИОП-у. Уживам у необично мирном јутру, ретком ових дана, који су препуни хистерије, нервозе, неспоразума. Ретроградни Меркур је прошао, шта ли је сад, па смо сви овако данима на ивици?

Утом из своје собе у дневну улеће мој син, гледајући ме запањено:

-Мама, бомба!

-Знам – рекох му – обећавам да ћу све средити кад се вратим из школе данас – изговарам помало резигнирано, јер у соби чека гомила неопегланог веша.

Не стижем ових дана ништа! Осмаци, оцењивање, поправљање оцена у последњем тренутку. Ма шта да вам причам, сигурна сам да све знате!

-Мама, да ли ти је добро? О чему ти причаш? – наставља моје јединче.

-Како о чему причам, побогу, дете! Опеглаћу тај веш, нисам стигла... – сад се већ браним, а и полако подижем тон.

Осећам се кривом, јер као и увек у ово доба године, занемарујем све своје друге животне улоге и остајем наставница 24 сата дневно.

-Мама, школи је јављено да је постављена бомба! Разредна је сад јавила на нашој групи! – изговара моје јединче, шокирано оним што сам изговорила – Ко помиње неопеглани веш, шта ти је?

Гледам га у тишини неколико тренутака, као да му је још једна глава израсла, док ми до свести стиже информација коју ми је саопштио. Утом, као по команди, огласи се и мој телефон. Директор нас обавештава да је дојављено да је и у нашој школи постављена бомба. Настава је онлајн.

Усред јунског јутра, додуше поприлично суморног и сивог, смркло ми се пред очима. Буквално ми се зацрнело. Одмах сам почела да планирам како ћу данашње часове да пребацим у дигитални облик. Срећом, имам дигиталне уџбенике, волим да радим користећи их и увек су ми од велике помоћи и у непосредном раду с ученицима, а да не помињем овакве ситуације. Снађи се! Како год знаш и умеш, ко те пита!

Не знам зашто, али на памет ми паде Бошко Буха!

Моје јединче се весело смешта у фотељу, радосно што неће данас у школу. Гледам га и питам се шта нам се то догодило? У ком тренутку смо испустили нити које су нас везивале с оним што је битно? Како наша деца замишљају своју будућност? С каквим ће радним навикама, с каквом одговорношћу ће упловити у своју будућност и шта ће их тамо дочекати? Ако неко има одговор, нека ме просветли, молим вас!

Но, да се вратим бомби! Ово је други пут, претпостављам да сте сви били у истом положају, било да сте наставници, било да сте родитељи. Преглед школе траје неко време, а школа је много. На нашој општини их је 17. И то само основних школа. Питам се хоће ли надлежне полицијске екипе успети да све обаве данас? Јер, људи, данас је среда, а у петак осмаци завршавају наставу!

Много ми је тужно све ово што се догађа. Деца не разумеју трагичност читаве ове ситуације. Они само виде лакши пут, пречицу. А све ће ово доћи свима нама на наплату пре или касније. Ко не плати на мосту, платиће на ћуприји, али са каматом! То је оно чега се ја бојим.

Моје јединче с осмехом испрати данашњи наставни дан, из фотеље. С времена на време до мене дођу гласови мојих колега, који се труде да час учине занимљивим, да учење не трпи, упркос непредвиђеним околностима – али мотивација деце изостаје. Видим ја то по свом детету, нећемо да се лажемо! То је једноставно тако. Благо оним родитељима чија деца имају развијену унутрашњу мотивацију! Моје је нема! Учи зато што мора и зато што му ја над главом стојим као Горгона!

Све ми је теже да с оптимизмом гледам на свој посао који бескрајно волим. Често се осећам као хрчак у кавезу који бесомучно, али без одустајања и предано, окреће точак који се врти, врти, врти...

Нешто морамо да мењамо, некуда морамо да кренемо и то што пре, јер смо добрано закаснили.

До тада, знају ли наша деца ко је био Бошко Буха, питам се?

Гордана Опалић

А ви? Како сте?

Седим за столом после 6 одржаних часова на 35 степени. Како сам? О, одлично! Скувана, обарена, потпуно измрцварена и добрано луда. Учионице препуне деце, прозори широм отворени, а и врата богами, иако се појединци жале да ''вуче промаја''. Ех, промаја! Главни узрочник свих излечивих и неизлечивих болести у Срба. Али о томе неком другом приликом! Одолевам нападима забринутих малишана и остављам врата отворена. Да дишем, јер ми је све теже да удахнем дубоко ових дана.

Ходником марширају осмаци – распуштени потпуно иако у школу иду још читаве наредне недеље. Униформисани сви, обучени у мајице са најчешће потпуно неинвентивним и често потпуно скаредним натписима, за које они дубоко верују да су духовити, занимљиви и ''страва''. То што сам ја из прошлог века, па то је мој проблем, зар не? То што ми смета њихова духовитост и што не разумем њихово време, то је мој недостатак, то са њима нема, ама баш никакве везе! Џабе Андрић, џабе Нушић, џабе Домановић! Не прима се то овим генерацијама којима је школа само место на којем се ''смара'' и губи време. Еј, младости, младости! Шта ли ће нам будућност донети с вама таквима, питам се!

У дворишту се окупила деца. Одељењско фотографисање! Успомене ваља стварати, неговати их и чувати, слажем се. Али бесомучно плажење и пућење – не, стварно не могу! Што је превише, превише је!

А опет, има још. Јесте ли обратили пажњу на одевање наших ђака? Како малчице сине сунце, сви се поскидају. Бермуде, шортсеви, кратке мајице да се пупак обавезно види! Молим вас, ништа се не рачуна ако пупак није доступан погледима. Да се сви одушеве. Опет из мене проговара она ''зла жена'' из прошлог века. Шта ћу! Ја бих на лакат проговорила! Не могу да се правим да не видим суноврат, не могу да игноришем вулгарност и вулгаризацију, не могу. Ма, шта не могу? Нећу!

И мени је врућина. Сигурна сам да је и вама, зар не? Коме није вруће у учионици са тридесеторо ђака на 35 степени? Па да ли ми долазимо у шортсу на посао? Или у мајци ''пупкари'', како рече моја колегиница Марина? Наравно да не. А зашто? Зато што нам није врућина или зато што знамо где долазимо?

Наши ученици немају осећај да улазе у васпитно-образовну институцију. Немају осећај за институције уопште. Њима је важно да је у њиховом микрокосмосу све посложено према њиховим потребама, очекивањима и жељама. Ко је томе крив?

Рекла бих да смо томе криви сви. Не само наши ученици и њихови родитељи. Сви ми заједно! Какав пример дајемо ученицима? Да ли се ваљано и упорно боримо за нашу струку? За бољи положај свих просветних радника у друштву? И при том, заиста, не мислим на плату. Сад то није предмет нашег разговора. Када смо истрајали у нашим захтевима? Када смо се уопште у било чему сложили, истрајали? Нас је тако лако заплашити, сломити, натерати нас да повијемо кичму и спустимо главу. А деца све то виде! И памте! И како онда да од њих тражимо да поштују школу као храм знања? Како да их натерамо да мисле, да се критички односе према стварности? Никако! Та нам је моћ одузимана годинама и ускоро ћемо је у потпуности изгубити, ако већ нисмо!

И шта ћемо сад, што би рекла Констракта? Шта ћемо учинити да наша деце уоче праве вредности, да се окрену школи и стицању знања? Како да их приволимо да нас поново доживе као модел ка коме ће се управљати? Онако како смо то ми чинили као ђаци, гледајући своје професоре. Имате ли идеју?

Помало сам дезоријентисана. И стварно се питам да ли је то од ове врућине, краја школске године и лудила у коме се сви сада налазимо са годишњим тестовима, закључивањем оцена, администрацијом или је та дезоријентисаност последица неке беспомоћности коју проналазим у свом срцу и која ме дави, стеже и обузима?

А ви? Како сте?

Гордана Опалић

Завичајни музеј Жаркова

Завичајни музеј Жаркова   фото: Ненад Мандић

    У уторак 17.05.2022. године отворен је Завичајни музеј Жаркова у кући у којој је отворена прва школа у Жаркову давне 1840. године. Драго ми је због тога, јер је та кућа пропадала годинама иако је већ више деценија под ингеренцијом Завода за заштиту споменика. Сада, заиста, изгледа лепо.

    Ученици моје школе су били позвани да учествују у програму отварања и све то можда и не би било део овог мог писанија да нас о томе нису обавестили у петак 13.05.2022. године у послеподневним часовима. Треба ли да вам напоменем да смо тог петка били у преподневној смени?

    Но добро, срећом, програм сам имала спреман. Неколико година пре, моја дивна колегиница и пријатељица Ана Милуновић, која је тада радила са мном у ОШ ''Љуба Ненадовић'', а сад је професорка Пете београдске гимназије, и ја припремале смо свечану академију поводом 180-годишњице рада школе, тако да је тај програм требало прилагодити и скратити како би се задовољио захтев организатора да не траје дуже од 5 минута.

    Упркос свим мојим образложењима да се историјат школе која постоји, сада већ 182 године, не може сместити у 5 минута, нисам могла добити ни минут дуже. Тако да избора нисам имала -  5 минута. Толико! Кога брига за историју!

    Претурала сам онај програм, покушавала да скратим што се скратити не да и не сме. Ишчитавала бесомучно, мерила себи време! Муж ме гледао као да сам полудела, а син ме заобилазио у широком кругу. Но, некако успех да дођем до 5 минута и 14 секунди.

    Обавестим организаторе (Град Београд и протокол г. Весића) да сам успела да програм прилагодим захтевима, пошаљем сагласност родитеља да ученици могу да учествују у отварању и буду снимљени, доставим и фамозни ''скраћени'' програм, све завршим на време. Обавестим ученике да у понедељак 16. маја имамо пробу у школи, да се деца упознају са текстом, да увежбамо читање и припремимо се за велики дан.

    А онда, у понедељак нас дочека предивно осунчано јутро и дојава о постављеној бомби! Настава се организује на даљину, јер преглед школе није обављен и не зна се када ће бити. Деца ме зову, сад већ помало узнемирена, јер наступамо сутра. Сутра!

    Позовем децу у двориште школе, испод дивне старе липе, тик до улаза у двориште, на безбедној удаљености од зграде (полицајци су ми назначили, кад сам питала за дозволу, да смо потпуно безбедни под липом). Вежбали смо под ведрим небом, у дивном мајском дану. Научили смо и шта је то амбијентална настава. Додуше, мало су нас чудно гледали пролазници, али добро сад... Вероватно је било необично да деца читају, а наставница штоперицом мери време у дворишту без ђака, уз полицију на улазу...

    Верујем да ће то ови ученици дуго памтити као анегдоту из школског живота. Шта све ова наша деца претурише преко главе последњих година!

    Пошто ни следећег дана наша школа није прегледана, нисмо могли да пробамо на бини, али су нам љубазни домаћини изашли у сусрет и дозволили да пробамо у музеју како би Милена, Ива и Андрија могли да се чују преко разгласа и да осете амбијент.

    Не треба да вам кажем да су били перфектни! Тачни, достојанствени, као да су професионални говорници. Трему су сакрили тако добро да је нико није уочио. Иако су камере биле уперене у њих све време, стоички су издржали све.

Председница Ђачког парламента ОШ ''Љуба Ненадовић'', Ива Гошњак, предала је кључеве наше Старе школе заменику градоначелника г. Весићу уз поруку да верујемо да ће наставити нашу традицију и сачувати од заборава све људе који су нашу школу и Жарково задужили својом посвећеношћу и вером у бољу будућност.

    Кључеви су сада у власништву Музеја града Београда, а ми ћемо бити блиски сарадници и верни посетиоци Завичајног музеја Жаркова. Наших 5 минута смо искористили на најбољи могући начин, јер младост је оно што се рачуна, млади су ти који ће сачувати нашу традицију, нашу историју. Њима овај свет остаје и ако је судити према овим ученицима који су се за дан припремили и изнели читаво отварање на својим нејаким плећима, упркос свим могућим и немогућим дешавањима и изазовима,  ја се за нашу будућност не бринем, већ је с радошћу дочекујем!

Гордана Опалић

 

Ура, ура, ура - екскурзија!

Колико ја волим екскурзије! Иако се вратим измождена, више пута сажвакана, полусварена и испљунута, радујем се путовању са својим ђацима. Мислим да је заиста важно да се понекад, макар на дан-два изместимо из учионица, одвојимо од родитеља и кренемо у авантуру звану екскурзија. То нам је прилика да се са ученицима боље упознамо, да осетимо ''душу'' одељења, да схватимо међусобне односе и видимо јаке и слабе стране нашег малог колектива.

Голубачка тврђава

Ја сам разредна петацима и ми смо ове године  кренули путем наше историје и то оне далеке, па  смо обилазили источну Србију. Кренули смо од  Виминацијума и Римљана, посетили Лепенски вир, Голубачку тврђаву, манастир Тумане, Мајданпек и Рајкову пећину. Играли смо фудбал, између две ватре, радовали смо се, дружили се и упознавали. Могу вам рећи да сам баш уживала иако сви знамо колико је тешко бити одговоран за толику децу. А ја сам их на пут повела 32. Први пут од када радим да су на екскурзију кренули сви ђаци! Мислим да су претходне две епидемијске године учиниле да се зажелимо људи, да се зажелимо близине и блискости, смеха и узбуђења и да се сетимо да имамо само овај један живот и да у њему морамо уживати. У сваком дану, као да је последњи.

Свесна сам да нисмо сви исти и да има колега које екскурзије не воле, јер их брине одговорност коју преузимају. И то поред свих осталих одговорности које имамо. То разумем. Јасно ми је и сама се понекад осећам тако. Поготово, када крене испитивање и осуђивање по питању висине дневница које се наставницима исплаћују.

Виминацијум

Па да видимо! Сваки службеник када крене на службени пут, за то добије дневницу. И путни налог. Значи, то му је радна обавеза, а не време за шврћкање по Србији или иностранству. И при том, нема уз себе још тридесетак малолетника да о њима брине дан и ноћ. Да забавља, покрива ноћу, теши ако се уплаше, држи за руку или придржава главу кад повраћају јер не подносе путовање аутобусом, води рачуна да су сити и напојени, да нису ознојени да се не прехладе и тако даље, и тако даље. Не, службеник одради свој посао, вечера, лепо се наспава у хотелу и следећег дана се на миру врати својој кући.

Е, па наш службени пут није баш такав.... Рецимо, у хотелу у коме смо одсели, ту ноћ су у дискотеци, која се за ђаке организује како бисмо их забавили, биле три школе. Да, да....Три школе, што је око 250 ђака на једном месту. И то петаци, седмаци и осмаци. И само 12 одраслих, односно, наставника да све испрате, да све виде, да о свему брину, да предупреде све евентуалне неспоразуме и инциденте.... Није ми било свеједно... Зато смо ми нашу ситну дечицу лепо покупили и вратили у собе. А онда, смишљај како да их забавиш! Срећом, увек имамо карте, не љути се човече и остале друштвене игре. Снашли смо се. Ко хоће, нађе начин, зар не?

Рајкова пећина

Моји петачићи нису могли да издрже дуже од 1.30. У 2 часа су сви били у својим креветима и након мог другог обиласка, сви су спавали.... Покрила сам неколицину, затворила врата и села између два ходника, у којима су били моји ђаци, одмах поред лифта на прастару фотељу да читам. Могу вам рећи да је последњи роман Лусинде Рајли одличан! До 6.30 сам прочитала скоро цео! Препоручујем као штиво за опуштање!

Пут смо наставили следећег јутра после доручка за који смо имали прженице! Не памтим кад сам их последњи пут јела! Баш сам се обрадовала, а успомене из детињства су заплесале око мојих колега и мене....

Сећате се, сигурна сам, својих екскурзија – певања из свег гласа, смеха, шала... Није нам недостајало ништа од тога. Добро, можда мало више певања, али ове песме које данас слушају наша деца  и не могу да се певају, зар не?

Кад сам стигла својој кући, осетила сам како ми се са рамена подиже огроман терет. Тек сам га била постала свесна када сам увече села у своју омиљену фотељу и затворила очи. Ноге ми пулсирају, у глави дамара, а са леђа терет нестаде. Тек сам онда схватила колико сам била напета и колико сам уморна. Или је можда до година, ко би га знао! Те сам ноћи једва заспала....

Тумане

Па ипак, стварно волим екскурзије и свесна сам њиховог огромног значаја, као што сам свесна и колико је то велики терет родитељима. Још кад имате више деце... Бојим се да ће екскурзије нестати, а онда ће нестати и могућност за стицање најлепших успомена, оних које се кроз живот носе као путокази, као светионици који нас враћају ономе што чини наше детињство – блискости, пријатељству и безусловној љубави и топлини.

Зато три пута ура за екскурзије! Нека што дуже трају и дају деци важан ослонац у животу! Ура! Ура! Ура!

Гордана Опалић