Осећате ли? Мирише распуст...

Осећате ли? Да, да...мирише распуст! Свима је коначно лакнуло, зар не? Деци јер је распуст почео, нама наставницима јер је одмор коначно ту. Завршен је, можда најтурбулентнији део школске године – упис ученика у средње школе. Верујем да је упис на факултет подједнако стресан свима – деци, професорима, родитељима, али још увек нисам стигла до факултета! Ми смо тек преживели упис у гимназију!

Да, да... мајка мора да се похвали успехом свог јединчета! Иако сам га пуно пута критиковала овде на блогу, на делу је показао да је ипак озбиљнији и зрелији од оногa што сам ја мислила. Ал, кад погледамо нашу народну традицију и наша традиционална уверења, заиста је истинита она народна ''Не дај боже шта ти мајка мисли!'' Тако да се моје јединче уписало у гимназију која му је била прва жеља без икаквих проблема. Штавише, могао је да упише било коју од 15 жеља које је попунио! А то нас доводи до наше данашње теме...

Морам да признам да сам била врло, врло изненађена лакоћом електронског уписа преко портала mojasrednjaskola.gov.rs. Заиста сам пријатно изненађена. Све је било тако лако, тако интуитивно да смо се сви ми, родитељи, после подношења листа жеља, а и касније приликом подношења пријаве за упис, питали да ли је могуће да је све готово у три клика? На родитељским вибер групама главно је питање било да ли је само то потребно урадити – трипут кликнути....

Е, па јесте! Могуће је! И драго ми је да је коначно бар нешто функционисало лако, без кочења, без нејасноћа, без компликованог приступања, што је био случај са прегледањем тестова преко исте платформе. Људи моји, као да су то два потпуно различита портала... Али, добро, то је сад стара прича.

Деца су се углавном уписала тамо где су желела, бар у школи мог детета. Резултати су, кажу, слабији него прошле године, али колико сам ја видела, за поједине београдске гимназије је ове године било потребно више бодова но претходне године, па ми то није баш најјасније. Али, хајде сад, рекао би мој муж, не мора баш све да ми буде јасно!

Сада треба сви да се добро одморимо. Да покушамо да напунимо батерије, да се ресетујемо, да се изместимо из ове свакодневнице која нас стеже, дави, и одемо било где где се осећамо добро, жељено, лако, вољено. Јер, како нам кажу, чека нас паклена јесен, а још гора зима. Воле да нас застрашују, па то ти је! Ако нема катаклизмичких претњи короном, смрзавањем, ратом, недостатком гаса, хране - нећемо умети да функционишемо, зар не? Е, па ја не пристајем да ме застрашују! Нећу им дозволити да ме поново натерају да живим у страху. Доста је!

Желим вам да вам ово лето буде најбоље лето до сада! Желим вам да будете окружени људима које волите и који вас воле! Да радите ствари у којима уживате и да се усудите да урадите бар једну ствар коју до сада нисте урадили – јер сте се бојали, јер сте оклевали.... Живот је тако леп и тако кратак да га живимо у страху!

Сањајте велике снове, живите најбоље што умете, не дајте да вас застраше и читамо се у септембру!!!!!

Гордана Опалић

 

 

Издржи, само издржи....

Док седим за столом и покушавам да удахнем (што ми је све теже последњих недеља) размишљам како се докотрљасмо до последњег наставног дана у овој школској години. Упркос корони, упркос бомбама, упркос свему могућем и немогућем, школска 2021/22. је на крају. Далеко јој лепа кућа, што би наши стари рекли.

Па опет, кад се осврнем на њу, било је ту и те како лепих ствари, оних због којих сам и изабрала да будем професор, због којих сам бирала баш ову професију. Са многима сам вас и упознала кроз текстове на блогу, па могу рећи да сте били моји сапутници кроз ову невероватну  школску годину.

Ипак, морам да се осврнем на најновија дешавања, ова од пре неколико дана, а која су у вези са логовањем на платформу моја средња школа, а потом и са обуком за прегледаче на завршном испиту.

Боже драги! Ни једноставније ствари, ни компликованијег начина. Па да ли је могуће да се од једне најелементарније ствари, попут приступа платформи за спровођење завршног испита, направило свемирско чудо. У једном сам се тренутку питала да ли ја можда, неким случајем, приступам НАСИ. Па, сунце ти пољубим, улогуј се овако, улогуј се онако, инсталирај један аутентификатор, па то није довољно, о, не!!! Трк у пошту по податке за електронску аутентификацију на апликацији консент, покрени апликацију, скенирај кодове, одбројавај секунде да стигнеш да укуцаш бројеве....

И све то чему? А, па прегледање задатака на завршном испиту је најстроже чувана тајна, најодговорнији задатак једног просветног радника! Видите, џабе вам 16 или 18 година школовања, нисте ви довољно утренирани и увежбани за онлајн прегледање задатака. О, не, не, нисте! Не заваравајте се! Не, драги моји, морате да се припремите, још мало утренирате и усавршите како бисте прегледали задатке!

И тако, крени у свемирску процедуру приступања платформи моја средња школа. Кад то савладаш, мислим кад успеш да координираш брзину, спретност и вештину и уђеш у систем, припреми се за припрему! За вежбање. Твој задатак је да прегледаш 150 задатка. То је магична граница увежбаности! Ни један више ни, не дај боже, мање. Тачно 150.

Припремих се за одговоран посао. Вештину, брзину и спретност имам, из првог пута успевам да се улогујем. У контролном панелу (???) ме чека магично плаво дугме ЗАПОЧНИ ПРЕГЛЕДАЊЕ. Притискам га и магија почиње. Изаберем питање број 9. И онда застанем, не зачуђена, застанем пренеражена, запањена, шокирана, ма додајте синоним који год желите!!! На слици потпуно празног задатка плавом бојом пише – оцените са 0. Стиснем  0, пређем на следећи задатак, који је идентичан, осим што на њему пише  - оцените са 1. И тако редом...сто педесет пута!!!!

Да ли сте гледали онај цртани филм из нашег времена са Патком Дачом, где он изнервиран скаче у месту, а из ушију му бије пара? Е, тако сам ја изгледала. Не, нисам била љута, била сам паклено бесна! У последњим данима наставне године, кад не знам кад ми радни дан почиње, а кад се завршава, кад немам ни дете ни мужа ни кућу, јер је мој живот 24 часа школа, неко се поиграва мојом интелигенцијом на тај начин!!! Реците ми, молим вас, да ли је само до мене или се и ви осећате као да нас  је неко убацио у неки виртуелни простор и укључио у социолошко-психолошки експеримент? Јер мени ово стварно није нормално!

Много сам љута. Разочарана. Понижена. Све то заједно, три у један. Да ли је могуће да нас, после свега, тако третирају? Да служимо као тест играчи, као пиони на шаховској табли који стоје и чекају да се нешто деси, да их неко помери?

Нећу вам говорити да сам мајка осмака и да моје јединче полаже завршни испит у ненормалним условима. Свима је исто, па и њему, али да ли је хумано децу држати у фискултурној сали на 35 степени и од њих очекивати савршена постигнућа која ће им обезбедити жељену школу? Чему то служи? Та деца имају 15 година и нису ни емоционално ни психолошки дорасла толиком притиску. Да не говоримо колико су они начети социјалним дистанцирањем и виртуелном школом у последње 2-3 године!

Но, шта је ту је! Дрину још нико исправио није, па нећу ни ја. Нећу ни покушавати! Тако је, како је. Свима.

Једино што вам могу рећи да ми је улепшало последњих неколико дана јесте магија моје драге Ане Милуновић, која ми је обезбедила карте за Народно позориште. Јеца и ја смо гледале прво Велику драму, а одмах потом и Године врана! Људи моји, остала сам без текста, без даха... Уколико нисте погледали, морате....Чиста катарза!!!

Шта да вам кажем, осим да стиснете зубе и стиочки, као и увек, издржите још који дан! А онда, одосмо на онај распуст од три месеца који мало, мало па имамо. Иако се овај наш завршава 20. августа. Нема везе, нек је и толики, али је наш! Заслужен.

Гордана Опалић

Један сасвим обичан дан

Устајем из кревета. Дочекује ме суморно и сиво јутро. Некако се дотетурам до кухиње, јер без кафе не умем да започнем дан. Седам за сто у кухињи и почињем да премећем по глави наставне јединице које треба данас проћи и да ли сам све припремила за ученике који се образују по ИОП-у. Уживам у необично мирном јутру, ретком ових дана, који су препуни хистерије, нервозе, неспоразума. Ретроградни Меркур је прошао, шта ли је сад, па смо сви овако данима на ивици?

Утом из своје собе у дневну улеће мој син, гледајући ме запањено:

-Мама, бомба!

-Знам – рекох му – обећавам да ћу све средити кад се вратим из школе данас – изговарам помало резигнирано, јер у соби чека гомила неопегланог веша.

Не стижем ових дана ништа! Осмаци, оцењивање, поправљање оцена у последњем тренутку. Ма шта да вам причам, сигурна сам да све знате!

-Мама, да ли ти је добро? О чему ти причаш? – наставља моје јединче.

-Како о чему причам, побогу, дете! Опеглаћу тај веш, нисам стигла... – сад се већ браним, а и полако подижем тон.

Осећам се кривом, јер као и увек у ово доба године, занемарујем све своје друге животне улоге и остајем наставница 24 сата дневно.

-Мама, школи је јављено да је постављена бомба! Разредна је сад јавила на нашој групи! – изговара моје јединче, шокирано оним што сам изговорила – Ко помиње неопеглани веш, шта ти је?

Гледам га у тишини неколико тренутака, као да му је још једна глава израсла, док ми до свести стиже информација коју ми је саопштио. Утом, као по команди, огласи се и мој телефон. Директор нас обавештава да је дојављено да је и у нашој школи постављена бомба. Настава је онлајн.

Усред јунског јутра, додуше поприлично суморног и сивог, смркло ми се пред очима. Буквално ми се зацрнело. Одмах сам почела да планирам како ћу данашње часове да пребацим у дигитални облик. Срећом, имам дигиталне уџбенике, волим да радим користећи их и увек су ми од велике помоћи и у непосредном раду с ученицима, а да не помињем овакве ситуације. Снађи се! Како год знаш и умеш, ко те пита!

Не знам зашто, али на памет ми паде Бошко Буха!

Моје јединче се весело смешта у фотељу, радосно што неће данас у школу. Гледам га и питам се шта нам се то догодило? У ком тренутку смо испустили нити које су нас везивале с оним што је битно? Како наша деца замишљају своју будућност? С каквим ће радним навикама, с каквом одговорношћу ће упловити у своју будућност и шта ће их тамо дочекати? Ако неко има одговор, нека ме просветли, молим вас!

Но, да се вратим бомби! Ово је други пут, претпостављам да сте сви били у истом положају, било да сте наставници, било да сте родитељи. Преглед школе траје неко време, а школа је много. На нашој општини их је 17. И то само основних школа. Питам се хоће ли надлежне полицијске екипе успети да све обаве данас? Јер, људи, данас је среда, а у петак осмаци завршавају наставу!

Много ми је тужно све ово што се догађа. Деца не разумеју трагичност читаве ове ситуације. Они само виде лакши пут, пречицу. А све ће ово доћи свима нама на наплату пре или касније. Ко не плати на мосту, платиће на ћуприји, али са каматом! То је оно чега се ја бојим.

Моје јединче с осмехом испрати данашњи наставни дан, из фотеље. С времена на време до мене дођу гласови мојих колега, који се труде да час учине занимљивим, да учење не трпи, упркос непредвиђеним околностима – али мотивација деце изостаје. Видим ја то по свом детету, нећемо да се лажемо! То је једноставно тако. Благо оним родитељима чија деца имају развијену унутрашњу мотивацију! Моје је нема! Учи зато што мора и зато што му ја над главом стојим као Горгона!

Све ми је теже да с оптимизмом гледам на свој посао који бескрајно волим. Често се осећам као хрчак у кавезу који бесомучно, али без одустајања и предано, окреће точак који се врти, врти, врти...

Нешто морамо да мењамо, некуда морамо да кренемо и то што пре, јер смо добрано закаснили.

До тада, знају ли наша деца ко је био Бошко Буха, питам се?

Гордана Опалић

А ви? Како сте?

Седим за столом после 6 одржаних часова на 35 степени. Како сам? О, одлично! Скувана, обарена, потпуно измрцварена и добрано луда. Учионице препуне деце, прозори широм отворени, а и врата богами, иако се појединци жале да ''вуче промаја''. Ех, промаја! Главни узрочник свих излечивих и неизлечивих болести у Срба. Али о томе неком другом приликом! Одолевам нападима забринутих малишана и остављам врата отворена. Да дишем, јер ми је све теже да удахнем дубоко ових дана.

Ходником марширају осмаци – распуштени потпуно иако у школу иду још читаве наредне недеље. Униформисани сви, обучени у мајице са најчешће потпуно неинвентивним и често потпуно скаредним натписима, за које они дубоко верују да су духовити, занимљиви и ''страва''. То што сам ја из прошлог века, па то је мој проблем, зар не? То што ми смета њихова духовитост и што не разумем њихово време, то је мој недостатак, то са њима нема, ама баш никакве везе! Џабе Андрић, џабе Нушић, џабе Домановић! Не прима се то овим генерацијама којима је школа само место на којем се ''смара'' и губи време. Еј, младости, младости! Шта ли ће нам будућност донети с вама таквима, питам се!

У дворишту се окупила деца. Одељењско фотографисање! Успомене ваља стварати, неговати их и чувати, слажем се. Али бесомучно плажење и пућење – не, стварно не могу! Што је превише, превише је!

А опет, има још. Јесте ли обратили пажњу на одевање наших ђака? Како малчице сине сунце, сви се поскидају. Бермуде, шортсеви, кратке мајице да се пупак обавезно види! Молим вас, ништа се не рачуна ако пупак није доступан погледима. Да се сви одушеве. Опет из мене проговара она ''зла жена'' из прошлог века. Шта ћу! Ја бих на лакат проговорила! Не могу да се правим да не видим суноврат, не могу да игноришем вулгарност и вулгаризацију, не могу. Ма, шта не могу? Нећу!

И мени је врућина. Сигурна сам да је и вама, зар не? Коме није вруће у учионици са тридесеторо ђака на 35 степени? Па да ли ми долазимо у шортсу на посао? Или у мајци ''пупкари'', како рече моја колегиница Марина? Наравно да не. А зашто? Зато што нам није врућина или зато што знамо где долазимо?

Наши ученици немају осећај да улазе у васпитно-образовну институцију. Немају осећај за институције уопште. Њима је важно да је у њиховом микрокосмосу све посложено према њиховим потребама, очекивањима и жељама. Ко је томе крив?

Рекла бих да смо томе криви сви. Не само наши ученици и њихови родитељи. Сви ми заједно! Какав пример дајемо ученицима? Да ли се ваљано и упорно боримо за нашу струку? За бољи положај свих просветних радника у друштву? И при том, заиста, не мислим на плату. Сад то није предмет нашег разговора. Када смо истрајали у нашим захтевима? Када смо се уопште у било чему сложили, истрајали? Нас је тако лако заплашити, сломити, натерати нас да повијемо кичму и спустимо главу. А деца све то виде! И памте! И како онда да од њих тражимо да поштују школу као храм знања? Како да их натерамо да мисле, да се критички односе према стварности? Никако! Та нам је моћ одузимана годинама и ускоро ћемо је у потпуности изгубити, ако већ нисмо!

И шта ћемо сад, што би рекла Констракта? Шта ћемо учинити да наша деце уоче праве вредности, да се окрену школи и стицању знања? Како да их приволимо да нас поново доживе као модел ка коме ће се управљати? Онако како смо то ми чинили као ђаци, гледајући своје професоре. Имате ли идеју?

Помало сам дезоријентисана. И стварно се питам да ли је то од ове врућине, краја школске године и лудила у коме се сви сада налазимо са годишњим тестовима, закључивањем оцена, администрацијом или је та дезоријентисаност последица неке беспомоћности коју проналазим у свом срцу и која ме дави, стеже и обузима?

А ви? Како сте?

Гордана Опалић

Завичајни музеј Жаркова

Завичајни музеј Жаркова   фото: Ненад Мандић

    У уторак 17.05.2022. године отворен је Завичајни музеј Жаркова у кући у којој је отворена прва школа у Жаркову давне 1840. године. Драго ми је због тога, јер је та кућа пропадала годинама иако је већ више деценија под ингеренцијом Завода за заштиту споменика. Сада, заиста, изгледа лепо.

    Ученици моје школе су били позвани да учествују у програму отварања и све то можда и не би било део овог мог писанија да нас о томе нису обавестили у петак 13.05.2022. године у послеподневним часовима. Треба ли да вам напоменем да смо тог петка били у преподневној смени?

    Но добро, срећом, програм сам имала спреман. Неколико година пре, моја дивна колегиница и пријатељица Ана Милуновић, која је тада радила са мном у ОШ ''Љуба Ненадовић'', а сад је професорка Пете београдске гимназије, и ја припремале смо свечану академију поводом 180-годишњице рада школе, тако да је тај програм требало прилагодити и скратити како би се задовољио захтев организатора да не траје дуже од 5 минута.

    Упркос свим мојим образложењима да се историјат школе која постоји, сада већ 182 године, не може сместити у 5 минута, нисам могла добити ни минут дуже. Тако да избора нисам имала -  5 минута. Толико! Кога брига за историју!

    Претурала сам онај програм, покушавала да скратим што се скратити не да и не сме. Ишчитавала бесомучно, мерила себи време! Муж ме гледао као да сам полудела, а син ме заобилазио у широком кругу. Но, некако успех да дођем до 5 минута и 14 секунди.

    Обавестим организаторе (Град Београд и протокол г. Весића) да сам успела да програм прилагодим захтевима, пошаљем сагласност родитеља да ученици могу да учествују у отварању и буду снимљени, доставим и фамозни ''скраћени'' програм, све завршим на време. Обавестим ученике да у понедељак 16. маја имамо пробу у школи, да се деца упознају са текстом, да увежбамо читање и припремимо се за велики дан.

    А онда, у понедељак нас дочека предивно осунчано јутро и дојава о постављеној бомби! Настава се организује на даљину, јер преглед школе није обављен и не зна се када ће бити. Деца ме зову, сад већ помало узнемирена, јер наступамо сутра. Сутра!

    Позовем децу у двориште школе, испод дивне старе липе, тик до улаза у двориште, на безбедној удаљености од зграде (полицајци су ми назначили, кад сам питала за дозволу, да смо потпуно безбедни под липом). Вежбали смо под ведрим небом, у дивном мајском дану. Научили смо и шта је то амбијентална настава. Додуше, мало су нас чудно гледали пролазници, али добро сад... Вероватно је било необично да деца читају, а наставница штоперицом мери време у дворишту без ђака, уз полицију на улазу...

    Верујем да ће то ови ученици дуго памтити као анегдоту из школског живота. Шта све ова наша деца претурише преко главе последњих година!

    Пошто ни следећег дана наша школа није прегледана, нисмо могли да пробамо на бини, али су нам љубазни домаћини изашли у сусрет и дозволили да пробамо у музеју како би Милена, Ива и Андрија могли да се чују преко разгласа и да осете амбијент.

    Не треба да вам кажем да су били перфектни! Тачни, достојанствени, као да су професионални говорници. Трему су сакрили тако добро да је нико није уочио. Иако су камере биле уперене у њих све време, стоички су издржали све.

Председница Ђачког парламента ОШ ''Љуба Ненадовић'', Ива Гошњак, предала је кључеве наше Старе школе заменику градоначелника г. Весићу уз поруку да верујемо да ће наставити нашу традицију и сачувати од заборава све људе који су нашу школу и Жарково задужили својом посвећеношћу и вером у бољу будућност.

    Кључеви су сада у власништву Музеја града Београда, а ми ћемо бити блиски сарадници и верни посетиоци Завичајног музеја Жаркова. Наших 5 минута смо искористили на најбољи могући начин, јер младост је оно што се рачуна, млади су ти који ће сачувати нашу традицију, нашу историју. Њима овај свет остаје и ако је судити према овим ученицима који су се за дан припремили и изнели читаво отварање на својим нејаким плећима, упркос свим могућим и немогућим дешавањима и изазовима,  ја се за нашу будућност не бринем, већ је с радошћу дочекујем!

Гордана Опалић

 

Ура, ура, ура - екскурзија!

Колико ја волим екскурзије! Иако се вратим измождена, више пута сажвакана, полусварена и испљунута, радујем се путовању са својим ђацима. Мислим да је заиста важно да се понекад, макар на дан-два изместимо из учионица, одвојимо од родитеља и кренемо у авантуру звану екскурзија. То нам је прилика да се са ученицима боље упознамо, да осетимо ''душу'' одељења, да схватимо међусобне односе и видимо јаке и слабе стране нашег малог колектива.

Голубачка тврђава

Ја сам разредна петацима и ми смо ове године  кренули путем наше историје и то оне далеке, па  смо обилазили источну Србију. Кренули смо од  Виминацијума и Римљана, посетили Лепенски вир, Голубачку тврђаву, манастир Тумане, Мајданпек и Рајкову пећину. Играли смо фудбал, између две ватре, радовали смо се, дружили се и упознавали. Могу вам рећи да сам баш уживала иако сви знамо колико је тешко бити одговоран за толику децу. А ја сам их на пут повела 32. Први пут од када радим да су на екскурзију кренули сви ђаци! Мислим да су претходне две епидемијске године учиниле да се зажелимо људи, да се зажелимо близине и блискости, смеха и узбуђења и да се сетимо да имамо само овај један живот и да у њему морамо уживати. У сваком дану, као да је последњи.

Свесна сам да нисмо сви исти и да има колега које екскурзије не воле, јер их брине одговорност коју преузимају. И то поред свих осталих одговорности које имамо. То разумем. Јасно ми је и сама се понекад осећам тако. Поготово, када крене испитивање и осуђивање по питању висине дневница које се наставницима исплаћују.

Виминацијум

Па да видимо! Сваки службеник када крене на службени пут, за то добије дневницу. И путни налог. Значи, то му је радна обавеза, а не време за шврћкање по Србији или иностранству. И при том, нема уз себе још тридесетак малолетника да о њима брине дан и ноћ. Да забавља, покрива ноћу, теши ако се уплаше, држи за руку или придржава главу кад повраћају јер не подносе путовање аутобусом, води рачуна да су сити и напојени, да нису ознојени да се не прехладе и тако даље, и тако даље. Не, службеник одради свој посао, вечера, лепо се наспава у хотелу и следећег дана се на миру врати својој кући.

Е, па наш службени пут није баш такав.... Рецимо, у хотелу у коме смо одсели, ту ноћ су у дискотеци, која се за ђаке организује како бисмо их забавили, биле три школе. Да, да....Три школе, што је око 250 ђака на једном месту. И то петаци, седмаци и осмаци. И само 12 одраслих, односно, наставника да све испрате, да све виде, да о свему брину, да предупреде све евентуалне неспоразуме и инциденте.... Није ми било свеједно... Зато смо ми нашу ситну дечицу лепо покупили и вратили у собе. А онда, смишљај како да их забавиш! Срећом, увек имамо карте, не љути се човече и остале друштвене игре. Снашли смо се. Ко хоће, нађе начин, зар не?

Рајкова пећина

Моји петачићи нису могли да издрже дуже од 1.30. У 2 часа су сви били у својим креветима и након мог другог обиласка, сви су спавали.... Покрила сам неколицину, затворила врата и села између два ходника, у којима су били моји ђаци, одмах поред лифта на прастару фотељу да читам. Могу вам рећи да је последњи роман Лусинде Рајли одличан! До 6.30 сам прочитала скоро цео! Препоручујем као штиво за опуштање!

Пут смо наставили следећег јутра после доручка за који смо имали прженице! Не памтим кад сам их последњи пут јела! Баш сам се обрадовала, а успомене из детињства су заплесале око мојих колега и мене....

Сећате се, сигурна сам, својих екскурзија – певања из свег гласа, смеха, шала... Није нам недостајало ништа од тога. Добро, можда мало више певања, али ове песме које данас слушају наша деца  и не могу да се певају, зар не?

Кад сам стигла својој кући, осетила сам како ми се са рамена подиже огроман терет. Тек сам га била постала свесна када сам увече села у своју омиљену фотељу и затворила очи. Ноге ми пулсирају, у глави дамара, а са леђа терет нестаде. Тек сам онда схватила колико сам била напета и колико сам уморна. Или је можда до година, ко би га знао! Те сам ноћи једва заспала....

Тумане

Па ипак, стварно волим екскурзије и свесна сам њиховог огромног значаја, као што сам свесна и колико је то велики терет родитељима. Још кад имате више деце... Бојим се да ће екскурзије нестати, а онда ће нестати и могућност за стицање најлепших успомена, оних које се кроз живот носе као путокази, као светионици који нас враћају ономе што чини наше детињство – блискости, пријатељству и безусловној љубави и топлини.

Зато три пута ура за екскурзије! Нека што дуже трају и дају деци важан ослонац у животу! Ура! Ура! Ура!

Гордана Опалић

Срећан нам распуст!

Срећни празници! Христос воскресе или Христос васкрсе! Свеједно је, све док је мир у срцима и међу људима жеља која уз поздрав иде. А можда би и срећан нам распуст био адекватан поздрав, шта мислите?

Читам ових дана на друштвеним мрежама различите коментаре у вези са распустом. И јасно уочавам чврсту поларизацију на оне за и оне против распуста. Тачно знам кад коментар напише просветни радник, а кад неко други, ко не припада нашој ''повлашћеној'' дружини.

Јер ми смо повлашћени, зар не? Три месеца летњег распуста, месец дана зимског распуста, јесењи распуст, пролећни распуст.... Да не спомињем празнике, нерадне викенде и остале погодности које имамо. Па, радимо 4 сата, еј!!!

Кад се то овако стави на папир, заиста не радимо ништа. А стално смо незадовољни и стално се бунимо. Докле више, рекли бисте!

Као млад наставник, трудила сам се да објасним да ми НЕМАМО три месеца распуста, већ 24 дана одмора који по закону припадају свима (можда још неки дан преко, ако сте у просвети дуже, па вас награде за стрпљење и истрајност, као и за искидане живце) и које МОРАМО да искористимо у време трајања летњег распуста који је за ђаке. То значи да за нас не постоји предсезона и постсезона са ценама летовања које би биле по мери  нашег џепа. Не, ми смо елита, па морамо на море у пуној сезони, кад цене додирују небо. Има се, може се...

Трудила сам се из све снаге да објасним да не идем на зимовање, јер морам да радим. Па су ме гледали као да су ми рогови порасли, јер, побогу, како ја то радим кад нема ђака? Држим час у празној учионици? Па зимски распуст је, наравно, време за  планину, скијање, за зближавање са породицом, време да се напуне батерије. За нас ''повлашћене'' то је време да се одрже седнице, састанци тимова, колегијум, Наставничко веће. И да не заборавим зимски распуст је време за усавршавање. Док напољу веје снег, а улице су пусте јер су сви отишли негде, ми се ''повлашћени'' усавршавамо. Као да нисмо већ довољно савршени.

А онда тако усавршени и одморни, дочекујемо румену дечицу у топлим учионицама. Идилично, зар не?

Међутим, престала сам да објашњавам. Годинама више то не радим. Никоме не објашњавам, никоме се не правдам. Још се понекад мој муж озбиљно изнервира кад чује чувену реченицу: ''Просветни радници ништа не раде шест месеци, а стално се жале''. И, стварно, не знам шта ће му то у животу. Дрину још нико исправио није. Не можеш објаснити ономе ко не жели да те чује нити може да схвати, јер кад у школу уђеш три пута годишње да би отишао на родитељски састанак, све изгледа мнооого другачије!

Неки дан, на пијаци, сретнем школску другарицу. Обрадујемо се једна другој, склонимо се у страну да попричамо, годинама се нисмо виделе. Ради у трговини. Усред разговора, ничим изазвана, упита ме:

-        Ви опет на распусту? – ја је погледах изненађено.

-        Ускршњи су празници – рекох.

-        Дај, молим те – рече – стално сте на распусту и стално се буните. Ја радим десет сати седам дана у недељи – паде другарица у ватру – и ко ме пита како ми је? Не жалим се и не кукам стално као ви!

Ја је пустих да заврши, како то правила уљудности, а и ненасилне комуникације (усавршена сам, знам) налажу.

-        Ко ти је крив – рекох јој уз најлепши осмех који имам – што ниси завршила факултет па да будеш професор. Да будеш нерадник као ја, и да стално кукаш... Ниси, драга, добро бирала, јер да јеси, сада би и ти била на распусту!

Није ми другарица ништа више рекла. Слегла је раменима и зачуђена, отишла да ради својих десет сати и да се не жали. А ја одох да пишем оперативне планове, састављам тестове, припремам наставни материјал за индивидуално учење, презентације, квизове, креативне слагалице... На распусту сам, морам!

Видите, опет се жалим! Шта ћете, просветни радник! Навикао да кука, па то ти је....

Срећан нам распуст!

Гордана Опалић 

Лингвистичка географија

Да ли сте знали?

Сигурна сам да сте бар једном у животу играли Занимљиве географије. Данас идемо у свет занимљивости у вези са језицима, данас се бавимо лингвистичком географијом!

Проговори да видим ко си, често можемо чути. То сигурно има везе и са тим што језик одређује човека, као што одређује и начин перцепције и разумевања света. Иако га свакодневно користимо, сигурна сам да не размишљамо о њему тако често. А морали бисмо.

Према тренутним проценама, на свету постоји око 7117 живих језика, а скоро 3000 језика је угрожено и налази се пред изумирањем. Звучи застрашујуће, зар не?

Могли бисмо да мало обиђемо свет. Сигурна сам да ће вас поједине чињенице изненадити. Да кренемо?

Највећи број аутохтоних језика долази нам из Азије. За њом у корак иде и Африка – скоро  62 % свих језика говоре се на овим двама континентима. Европа је на последњем месту са својих  287 језика. 

Па, ипак, најинтересантнији податак нам долази из Океаније – Папуа Нова Гвинеја има 840 језика који су у употреби, а само је кинески међу њима језик који није са тог подручја. Импресивно!

Још једна занимљивост коју можда нисте знали – у Зимбабвеу је чак 16 званичних језика, што ову афричку земљу ставља на прво место по том критеријуму.

 

Језици са највећим бројем говорника којима је тај језик матерњи:

 Кинески (мандарински) има више од 917 милона говорника. Овај језик припада синотибетској језичкој породици. Има преко 50.000 идеограма!

2)   Шпански језик као матерњи користи више од 460 милона говорника. Шпански припада индоевропској породици, романској групи језика.

3)   Енглеским језиком као матерњим језиком говори 379 милона људи, а њиме се служи 1,132 милиона људи!!!! Припада индоевропској језичкој породици, германској грани језика.

4)   Хинду говори 341 милион људи. И овај језик је из индоевропске језичке породице, али индоаријевске гране.

5)   Арапски језик као матерњи користи 315 милиона људи. Његово порекло је афроазијска језичка породица и то њена семитска грана.

                                                                        Извор: Ethnologue

Интересантне чињенице о светским језицима су многобројне. Ево неких необичних:

·       Најпревођенија књига је Библија. Преведена је на чак 2.454 језика. За њом следи Пинокио који је преведен на 260 језика.

•          Баскијски језик је једини језик на свету који нема доказану сродност ни са једним светским језиком.
• ·       Камбоџански алфабет има чак 74 слова, а папуански језик ротокас има само 11 слова!
• ·       Српски је једини европски језик у којем се користе два писма (ћирилица и латиница).
• ·       Папа твитује на чак 9 језика, а његов шпански налог на Твитеру има највише пратилаца (18,8 милиона).
• ·       Најпревођенији документ је Декларација о људским правима Уједињених нација, преведена је на 370 језика.

•        Највећи број светских језика, чак 53, изучава се на Московском државном институту за међународне односе.
• ·       У Толкиновом роману ''Господар прстенова'' постоји 12 измишљених језика! Мој фаворит је, сасвим сигурно, вилењачки језик.
• ·       Зијад Фазах тврди да је савладао 59 језика.

 (https://thelinguistblogger.wordpress.com/2008/05/25/the-many-languages-of-ziad-fazah/)

•        Енглески се као званичан језик користи у 67 земаља света.

И ова листа би се могла наставити....

Језик осликава нашу стварност и потврђује је, као што потврђује наш идентитет. Није само систем знакова, језик је наша стварност коју њиме обликујемо. Стога је очување језика од највећег значаја. 

Дан матерњег језика се у свету обележава 21. фебруара од 1999. године, као сећање на 21. фебруар 1952. године када су убијени студенти у Даки, тадашњем Источном Пакистану, а данас Бангладешу, који су протествовали јер њихов матерњи језик није проглашен за званични.

УНЕСКО обележава тај дан како би указао на значај поштовања основног људског права, а то је оно које нам обезбеђује да можемо у свим приликама да се служимо својим матерњим језиком, а на тај начин и негујемо језичку културу заједнице којој припадамо. Истовремено, промовишу се и мултикултуралност и вишејезичност као богатство одређене територије, која није и никада не може бити баријера која раздваја људе.

Зато, проговори да знам ко си!

                                                                 Гордана Опалић

Дигитална наставница!

Добар дан, добри људи! Нисам мислила баш да овај блог прерасте у неку врсту јавног дневника, али изгледа да јесте. Или полако то постаје, нисам сигурна. Некако волим да вам испричам своје мисли, недоумице, страхове, очекивања. Томе дневник и служи, зар не?

Данас се осећам добро, штавише, поносна сам на себе. Проглашена сам једним од 30 најбољих дигиталних ментора у Србији. Да, баш тако. Нисам ни ја баш то очекивала. Ја сам србиста и мој домен треба да буду књиге, језик, књижевна теорија... Некако се дигитализација у то не уклапа на први поглед. Али ето, постала сам дигитална наставница! И не, нисам она холограмска, коју најавише ономад они што се сматрају битнима, већ права правцата, она од крви и меса, али која се усудила да свакодневно у свом раду користи дигиталне уџбенике, разне дигиталне алате како би свој час ученицима учинила занимљивијим.

Морам признати да сам била врло изненађена, у најпозитивнијем смислу, бројем људи на данашњем проглашењу победника на конкурсу ''Из учионице у дигитални свет''. Моје колеге, који су, сваки за себе, другачији, посебни, посвећени ономе што раде, окупљени на једном месту. Не могу вам описати колико је позитивне енергије било у свечаној сали хотела Москва. Људи који предају различите предмете, уједињени и окупљени око исте идеје – неопходности да се концепт наставе промени, да се настава коначно фокусира на динамичне садржаје, којима се обезбеђују функционална знања. Јер то је оно што нам недостаје – функционално знање, оно применљиво.

Заиста мислим да дигитализација не угрожава традиционалну наставу. Штавише, она постаје њен саставни део, јер ученику у XXI веку не можемо пласирати теоријска знања на начин на који је нама то било могуће учинити у време нашег школовања. Ново доба тражи нове садржаје, а нови садржаји захтевају нове методе рада. И то је тако. Морамо се прилагођавати, иначе ће нас време прегазити.

Дигитализација је свуда око нас. То је чињеница. Може нам се то свидети или не, али то је наша реалност. Такође, можемо то прихватити или не. Ствар је личног избора. И ја то поштујем. Свако је ковач своје среће и свако је господар своје учионице, као што сам вам већ рекла у претходном тексту. Можемо јој се опирати или је можемо пригрлити, прилагођавајући је себи, својем стилу подучавања и предавања, као и потребама наших ученика.

Ја сам одлучила да се дигитализацији не одупирем, али и да је не прихватам здраво за готово. Одлучила сам да садржаје свог предмета нудим својим ученицима на различите начине – користећи се традиционалним приступом, али и укључивањем дигиталних садржаја тамо где је то пожељно и где би било ефектно у смислу очигледности. И рекла бих, да су резултати сјајни. Часови су постали динамични, непредвидљиви и самим тим занимљивији мојим ученицима.

Свесна сам да наши ђаци не воле школу. Мој син не воли школу и то је оно што ме растужује. Бескрајно ме растужује. Зато сам себи поставила јасан циљ – натерати децу да заволе школу. Нека крене од часова српског језика и књижевности, полако ће се преливати и на остале предмете. А да бих то учинила, спремна сам ићи ситним корацима. Мењаћу се, прилагођаваћу се времену у коме живим, бираћу квалитетне садржаје и занимљиве начине на које ћу те садржаје пласирати својим ученицима. Свака промена почиње идејом и одлуком, траје уз стрпљење и предан рад и објављује се резултатима. Време је за промене!

Зато сам одлучила да се дигитализујем, зато сам постала дигитална наставница, јер верујем да је могуће променити свет ако промениш себе, могуће је променити свет ако си спреман да вредно радиш, могуће је променити свет ако верујеш у промене! И најважније – ако верујеш у себе!!!

 Ваша дигитална наставница Гордана Опалић

 

До нас је

 

Сви се слажемо да је криза у образовању огромна. И да није од јуче. Уосталом, криза је у читавом друштву, рекли бисте. Да, у праву сте. Јесте. Све се полако, али сигурно, урушава. Од породице до државе. И то је процес који траје већ дуго, само што нам је сада толико очигледан да више не можемо да се правимо да не видимо. Превише је нојева са главом у песку. Нема више места, бојим се.

Но, да се вратимо образовању. Кажу да је образовање темељ сваког напредног друштва и да без ваљаног образовања нема ни нас самих. Тако је. Бар на папиру. У реалности је слика потпуно другачија. Но да кренемо редом.

Свима нам је јасно да нешто у нашем систему образовања није како  треба. И ја се са тим слажем. Али бојим се да некако олако сву кривицу сваљујемо на ученике, а неретко и на родитеље. Као да нам промиче оно важно питање – а шта је са нама, наставницима? Знам да сад већ сви претурате по глави како су наставни планови преоптерећени, ученици немотивисани, родитељи презаузети... И опет – све сте у праву. Али, где смо ту ми?

Често размишљам о поруци коју шаљемо нашим ученицима, нашој деци, младим људима уопште. Њима, којима овај свет треба да остане, ако уопште будемо имали шта да им оставимо. Морална и етичка начела одавно постоје само у књигама или се декларативно истичу по потреби, критички однос према стварима не постоји, одавно се све узима здраво за готово, учење по моделу - боље не, молим вас.

Сећам се свог школовања јако добро. Своје данашње занимање одабрала сам јер сам желела да будем као моја професорка српског језика и књижевности Радмила Милосављевић. Искрено се надам да је нисам разочарала, ако ме може видети данас однекуд тамо горе. Била је одмерена, речита, господског држања и изванредног знања које је с лакоћом преносила. Оцењивала је строго и правично, ''ни по бабу ни по стричевима''. Обожавала сам њене часове, њу још више.

Данас имамо професоре који у учионицу улазе као по казни, који су ту зато што морају ту да буду, јер другог избора нису имали. Такав професор ствара такве ученике. У то сам сигурна, као што сам сигурна у то како се зовем. Ученици то без изузетка препознају, одмах. И онда се бунимо што нас ученици не слушају на часу, што радне дисциплине нема, што нема поштовања према наставнику. А да ли такав наставник поштује своје ученике? Нисам баш сигурна.

Немам намеру да било коме придикујем. Сматрам да је свако господар своје учионице и да оно што ученицима даш, то ћеш и добити. Настава је двосмерна улица. Ето, толико је једноставно. Убеђена сам да се ауторитет гради знањем, посвећеношћу и доследношћу. Ако су правила јасна, критеријуми исти за све, ако волите предмет који предајете – успех је загарантован. Успех се не мери само постигнућима ученика на испитима или такмичењима, успех се мери љубављу коју од ученика свакодневно добијате, па и онда кад престану бити ваши ученици и постану своји људи.

Морам опет да се вратим својој професорки Радмили. Волела је поезију Јована Дучића. Њена љубав је титрала из сваке изговорене реченице, а ми, њени ученици, ту љубав присвајали и освајали, урањајући у метафоре и песничке слике да је не бисмо разочарали, да не бисмо изневерили љубав коју је на нас пренела. Тако се осваја душа и срце сваког ученика. И тако се постаје модел према коме се ученик у животу управља. Ја сам то научила на часовима српског језика и књижевности – нисам учила само о Дучићу, Шекспиру или паукалним синтагмама, учила сам од најбоље као се преноси љубав ка предмету који предајеш, учила сам какав сам човек желела да постанем.

Зато се данас из све снаге трудим да будем такав професор. Да слушам, ослушкујем, мењам се, прилагођавам, дајем најбоље од себе и покажем најлепше од предмета који предајем, јер сам сигурна да ученика прво освоји личност професора, а затим љубав коју према предмету професор има и знање које показује и дели са ученицима. Све је остало мање важно, све је остало само добитак више за све нас.

Значи, није само до преобимних наставних планова, немотивисаних ученика и презапослених родитеља. До нас је, колеге, до нас је!!!! Какву поруку ученицима пошаљемо, такав ћемо одговор добити. Двосмерна улица. Баш је толико једноставно.

Гордана Опалић