Дигитална наставница!

Добар дан, добри људи! Нисам мислила баш да овај блог прерасте у неку врсту јавног дневника, али изгледа да јесте. Или полако то постаје, нисам сигурна. Некако волим да вам испричам своје мисли, недоумице, страхове, очекивања. Томе дневник и служи, зар не?

Данас се осећам добро, штавише, поносна сам на себе. Проглашена сам једним од 30 најбољих дигиталних ментора у Србији. Да, баш тако. Нисам ни ја баш то очекивала. Ја сам србиста и мој домен треба да буду књиге, језик, књижевна теорија... Некако се дигитализација у то не уклапа на први поглед. Али ето, постала сам дигитална наставница! И не, нисам она холограмска, коју најавише ономад они што се сматрају битнима, већ права правцата, она од крви и меса, али која се усудила да свакодневно у свом раду користи дигиталне уџбенике, разне дигиталне алате како би свој час ученицима учинила занимљивијим.

Морам признати да сам била врло изненађена, у најпозитивнијем смислу, бројем људи на данашњем проглашењу победника на конкурсу ''Из учионице у дигитални свет''. Моје колеге, који су, сваки за себе, другачији, посебни, посвећени ономе што раде, окупљени на једном месту. Не могу вам описати колико је позитивне енергије било у свечаној сали хотела Москва. Људи који предају различите предмете, уједињени и окупљени око исте идеје – неопходности да се концепт наставе промени, да се настава коначно фокусира на динамичне садржаје, којима се обезбеђују функционална знања. Јер то је оно што нам недостаје – функционално знање, оно применљиво.

Заиста мислим да дигитализација не угрожава традиционалну наставу. Штавише, она постаје њен саставни део, јер ученику у XXI веку не можемо пласирати теоријска знања на начин на који је нама то било могуће учинити у време нашег школовања. Ново доба тражи нове садржаје, а нови садржаји захтевају нове методе рада. И то је тако. Морамо се прилагођавати, иначе ће нас време прегазити.

Дигитализација је свуда око нас. То је чињеница. Може нам се то свидети или не, али то је наша реалност. Такође, можемо то прихватити или не. Ствар је личног избора. И ја то поштујем. Свако је ковач своје среће и свако је господар своје учионице, као што сам вам већ рекла у претходном тексту. Можемо јој се опирати или је можемо пригрлити, прилагођавајући је себи, својем стилу подучавања и предавања, као и потребама наших ученика.

Ја сам одлучила да се дигитализацији не одупирем, али и да је не прихватам здраво за готово. Одлучила сам да садржаје свог предмета нудим својим ученицима на различите начине – користећи се традиционалним приступом, али и укључивањем дигиталних садржаја тамо где је то пожељно и где би било ефектно у смислу очигледности. И рекла бих, да су резултати сјајни. Часови су постали динамични, непредвидљиви и самим тим занимљивији мојим ученицима.

Свесна сам да наши ђаци не воле школу. Мој син не воли школу и то је оно што ме растужује. Бескрајно ме растужује. Зато сам себи поставила јасан циљ – натерати децу да заволе школу. Нека крене од часова српског језика и књижевности, полако ће се преливати и на остале предмете. А да бих то учинила, спремна сам ићи ситним корацима. Мењаћу се, прилагођаваћу се времену у коме живим, бираћу квалитетне садржаје и занимљиве начине на које ћу те садржаје пласирати својим ученицима. Свака промена почиње идејом и одлуком, траје уз стрпљење и предан рад и објављује се резултатима. Време је за промене!

Зато сам одлучила да се дигитализујем, зато сам постала дигитална наставница, јер верујем да је могуће променити свет ако промениш себе, могуће је променити свет ако си спреман да вредно радиш, могуће је променити свет ако верујеш у промене! И најважније – ако верујеш у себе!!!

 Ваша дигитална наставница Гордана Опалић