Пут којим се све чешће иде - (не)реална очекивања

Добро се сећам дана када сам ишла у школу. Додуше, било је то у прошлом веку. И када то сада овако напишем, звучи ми помало застрашујуће. Али заиста јесте био прошли век. По свему. Много се тога променило – школа, наставни планови, програми, методички приступи, ма скоро све. Променила су се чак и очекивања. Кад то кажем, мислим на родитељска очекивања од своје деце. Није се само променило окружење у којем се та очекивања намећу деци као изговорена или неизговорена, посредна или непосредна, променила се суштина очекивања.
Кад смо ми ишли у школу, од нас се очекивало да будемо васпитани, послушни и одговорни. То су од мене очекивали моји родитељи. Моја обавеза је била да учим, трудим се и дам највише од себе свему што радим. Нико није учио са мном, приватних часова, бар у Мајданпеку где сам ја ишла у школу, није било. Чак ни часова страних језика. Страни језик се учио у школи. И само у школи. Бавили смо се спортом. Тренирали смо атлетику, гимнастику, кошарку.... опет у школи. Моји родитељи то нису плаћали, то је била школска активност. Кад упоредим то време са временом у којем одраста моје дете....схватим да сам заиста из прошлог века.
Моји родитељи су од сестре и мене очекивали одличан успех, јер су веровали у то да нас две то можемо. Али то никада није био притисак и морање, већ суочавање са одговорношћу. Сећам се да ми математика никако није ишла. Не иде ми ни данас, али моја тројка из математике је била МОЈА. Ја сам била одговорна за то постигнуће. Моји родитељи никада нису отишли у школу да питају моју наставницу математике како ја то имам све петице, а тројку из математике. Никада. Ишли су на родитељске састанке и враћали се са придикама како морам више да радим и учим, јер су то наставници од мене очекивали. Наставничка реч је била закон, никада се није преиспитивала и никада се није ишло против ње. Никада. Сигурна сам да се већина вас, рођених пре 80-их сећа школских дана на исти начин.
А данас? Могу да вам кажем како то изгледа данас из угла наставника, могу вам дати и своје родитељско виђење, такође. Мада, ми наставници заборављамо да, кад изађемо из учионице, остајемо родитељи и некако нам тај наставнички поглед опстаје и у рођеној кући. Мој син би овде свашта додао...и вероватно би био у праву за сваку реч.
Нереална очекивања родитеља од своје деце су последњих година постала наш највећи проблем. Кад кажем наш – мислим и на ученике и на наставнике. Деца морају бити најбоља, најпаметнија, а то најбоље и најпаметније дете је центар  света родитељу који се има чиме похвалити на друштвеним мрежама својим виртуелним пријатељима, које често и не познаје, а до чијег мишљења толико држи. Па погледајте само друштвене мреже у јуну! Свака друга фотографија је фотографија ђачке књижице из које нас поздрављају све петице. И срећна мајка или отац одушевљено кличу успеху свог чеда. А чедо? Најчешће поприлично анксиозно, готово већ физички погнуто под теретом очекивања. Тужно! Не, застрашујуће...
Често видим паметну, препаметну децу која се не смеју, која гледају испред себе и чије ручице подрхтавају у ишчекивању оцене. И кад добију петицу, видите такво олакшање, као да им је неко магијом са нејаких рамена уклонио сав терет, очи заблистају, а лице украси широки осмех.
Све чешће се сусрећем са родитељима који своју децу испред својих амбиција држе као живи штит. И питам се како родитељ може да на такав начин злоупотребљава своје дете? Да ли су та очекивања наслеђени образац понашања? Шта је циљ који се тиме постиже? Не разумем!
Пре пар недеља сам била у жалбеној комисији на такмичењу из српског језика и језичке културе. Дође мајка са дететом да уложи жалбу на број бодова. Рече мојим двема колегиницама и мени име детета и разред. Петак! Пронађох у списку ученика име тог дечака и видим да је освојио 18 бодова и друго место. Погледасмо колегинице и ја тест, нема погрешно прегледаних задатака и позовемо маму да јој то објаснимо. При том, само да знате, такмичење из српског језика и језичке културе се организује тек од петог разреда. Значи, то му је први пут да учествује на такмичењу. Уђоше мајка и омалени плавокоси дечачић. Рекох мајци да је ученик постигао одличан резултат, освојио друго место и 18 бодова од максималних 20. Похвалих дечака и рекох мајци да нема елемената за приговор и покажем где је ученик погрешио. Тесту прилази мајка, дечак остаје иза ње. Тај очај на њеном лицу ме је шокирао. Кажем јој да не брине, да је 18 бодова феноменалан резултат. ''Не'', рече она, ''знате ли ви која је разлика између прве и друге награде?'' Колегинице и ја је пренеражено гледамо. ''Огромна је разлика'', настави она. Окренем се и погледам плавокосог дечака, који стоји мирно иза мајке и гледа у под. Кажем му да не брине и да се пласирао на наредни ниво такмичења, да су сви ученици у истом положају и да нема никакве везе са колико бодова се пласирао. Плавокоси дечак слегну раменима, не погледавши ме. ''Знате'', настави мајка, ''њему је то стварно важно, мени је потпуно свеједно''. ''Да ли сте сигурни?'', упитах је ја. '' Наравно'', рече госпођа не трепнувши, ''пласирао се и на наредни ниво такмичења из биологије и математике. Жели да буде најбољи.'' Док су излазили, дечак није рекао ни довиђења. Верујте ми, физички сам се осетила лоше. Дуго смо нас три ћутале. Јер шта рећи?
Жао ми је тихог плавокосог дечака. Паметно дете, види се, али изгубљено за друштво. Сломило се под притиском очекивања. Ако већ није, убрзо хоће. Јер очекивање да буде најбољи било је исписано преко лица његове мајке. Живи ходајући доказ амбиције која гута све пред собом, па чак и рођено дете.
Шта је то што у родитељима пробуди такав порив? Личне неостварене амбиције или нешто друго? Да ли је данас бити најбољи мерило дечје вредности? Шта уопште значи бити најбољи? Имати све петице, освајати прве награде на такмичењима? Или бити најбољи значи веровати у себе, имати циљ, план? Имати пријатеље, оне стварне, који ће ти пружити руку , загрлити те или се нашалити на твој рачун да ти улепашају дан? Или је све то остало у прошлом веку у ком смо се ми родили?
Знају ли наша деца уопште више шта желе и шта им је потребно или смо се сви изгубили у очекивањима која не можемо испунити?

           

 Гордана Опалић