Сведоци смо последњих година инвазије туђица у српском језику. Туђице, као такве, саме по себи нису проблем. Било их је одувек у српском језику, као што их има у свим светским језицима. Позајмљивање из страних језика је уобичајени језички механизам. Позајмљенице се уклапају у наш језички систем и временом чак престанемо да их осећамо као позајмљенице. Спавамо на јастуку, обувамо ципеле, не подносимо лопове, зар не?
Све ове
речи су позајмљенице, али их не доживљавамо као такве. Међутим, када се
осврнемо на језик данашњих младих људи, да не кажем тинејџера, а све чешће на језик јавних личности, које су, свакако,
узори тим младим људима, и уколико мало
више обратимо пажњу на језик политичке елите наше земље, стање је више него
забрињавајуће. Усудила бих се да кажем и алармантно!
У свим
сферама јавног живота – од политике до спорта, сусрећемо се са потпуно
неоправданом употребом, тј. злоупотребом туђица. То више нису ни туђице, то је
накарадно посрбљавање страних речи, првенствено енглеских. Толико је хејтера, толико ивентова, потпуно је ин лајковати нечије коментаре на друштвеним
мрежама. А онда се укључимо у пренос тениског меча у којем се играчи крећу по бејзлајну, имају невероватн ритерн и одушевимо се кад наш играч или
играчица брејкну противника. Када то
овако издвојимо и назначимо, звучи застрашујуће зар не?
Шта се,
заправо, крије иза овог механизма? Да ли се на овај начин показује колико
знамо, колико смо упућени у тему о којој говоримо? Не бих рекла. За сваку од
горе наведених речи можемо пронаћи одговарајућу реч српског језика. Али она,
вероватно, није довољно модерна данас у време дигитализације живота. И показује
још нешто. То је све сиромашнији речник говорника српског језика, првенствено
оних млађих. Књиге се не читају, већ се гледају или слушају и то само ако су у
скраћеном облику или још боље препричане.
'' Била нека
ликуша жабарка Јулија...'' најчешће почиње препричавање Шекспирове трагедије!?! Тако се
бива модеран и тако се маскира незнање и површност. И тако почиње трагедија у
којој наш језик има главну улогу, постаје протагонист који због трагичне
кривице страда. Али катарза изостаје. Нестанком језика, нестаје и наш културни
идентитет, нестајемо и ми. Као појединци и као народ...али то је данас потпуно
кул, јер '' говорите ли србо-инглиш?''
"Nezaobilazan izbor tekstova usmerenih na obrazovanje, sagledano u širem kontekstu savremenog sveta predstavlja "O pogrešnom obrazovanju" Noama Čomskog. Autorova kritika načina na koji trenutni školski sistem „pogrešno obrazuje“, i njegovi predlozi za promenu, temeljna su literatura za nastavnike, roditelje, ljude zaposlene u školskoj administraciji i sve one koji brinu o budućnosti naraštaja kojima ostavljamo ovaj svet u nasleđe." (recenzija izdvačke kuće Eduka)
ОдговориИзбришиМорала бих да прочитам. Хвала за препоруку.
ОдговориИзбриши