До нас је

 

Сви се слажемо да је криза у образовању огромна. И да није од јуче. Уосталом, криза је у читавом друштву, рекли бисте. Да, у праву сте. Јесте. Све се полако, али сигурно, урушава. Од породице до државе. И то је процес који траје већ дуго, само што нам је сада толико очигледан да више не можемо да се правимо да не видимо. Превише је нојева са главом у песку. Нема више места, бојим се.

Но, да се вратимо образовању. Кажу да је образовање темељ сваког напредног друштва и да без ваљаног образовања нема ни нас самих. Тако је. Бар на папиру. У реалности је слика потпуно другачија. Но да кренемо редом.

Свима нам је јасно да нешто у нашем систему образовања није како  треба. И ја се са тим слажем. Али бојим се да некако олако сву кривицу сваљујемо на ученике, а неретко и на родитеље. Као да нам промиче оно важно питање – а шта је са нама, наставницима? Знам да сад већ сви претурате по глави како су наставни планови преоптерећени, ученици немотивисани, родитељи презаузети... И опет – све сте у праву. Али, где смо ту ми?

Често размишљам о поруци коју шаљемо нашим ученицима, нашој деци, младим људима уопште. Њима, којима овај свет треба да остане, ако уопште будемо имали шта да им оставимо. Морална и етичка начела одавно постоје само у књигама или се декларативно истичу по потреби, критички однос према стварима не постоји, одавно се све узима здраво за готово, учење по моделу - боље не, молим вас.

Сећам се свог школовања јако добро. Своје данашње занимање одабрала сам јер сам желела да будем као моја професорка српског језика и књижевности Радмила Милосављевић. Искрено се надам да је нисам разочарала, ако ме може видети данас однекуд тамо горе. Била је одмерена, речита, господског држања и изванредног знања које је с лакоћом преносила. Оцењивала је строго и правично, ''ни по бабу ни по стричевима''. Обожавала сам њене часове, њу још више.

Данас имамо професоре који у учионицу улазе као по казни, који су ту зато што морају ту да буду, јер другог избора нису имали. Такав професор ствара такве ученике. У то сам сигурна, као што сам сигурна у то како се зовем. Ученици то без изузетка препознају, одмах. И онда се бунимо што нас ученици не слушају на часу, што радне дисциплине нема, што нема поштовања према наставнику. А да ли такав наставник поштује своје ученике? Нисам баш сигурна.

Немам намеру да било коме придикујем. Сматрам да је свако господар своје учионице и да оно што ученицима даш, то ћеш и добити. Настава је двосмерна улица. Ето, толико је једноставно. Убеђена сам да се ауторитет гради знањем, посвећеношћу и доследношћу. Ако су правила јасна, критеријуми исти за све, ако волите предмет који предајете – успех је загарантован. Успех се не мери само постигнућима ученика на испитима или такмичењима, успех се мери љубављу коју од ученика свакодневно добијате, па и онда кад престану бити ваши ученици и постану своји људи.

Морам опет да се вратим својој професорки Радмили. Волела је поезију Јована Дучића. Њена љубав је титрала из сваке изговорене реченице, а ми, њени ученици, ту љубав присвајали и освајали, урањајући у метафоре и песничке слике да је не бисмо разочарали, да не бисмо изневерили љубав коју је на нас пренела. Тако се осваја душа и срце сваког ученика. И тако се постаје модел према коме се ученик у животу управља. Ја сам то научила на часовима српског језика и књижевности – нисам учила само о Дучићу, Шекспиру или паукалним синтагмама, учила сам од најбоље као се преноси љубав ка предмету који предајеш, учила сам какав сам човек желела да постанем.

Зато се данас из све снаге трудим да будем такав професор. Да слушам, ослушкујем, мењам се, прилагођавам, дајем најбоље од себе и покажем најлепше од предмета који предајем, јер сам сигурна да ученика прво освоји личност професора, а затим љубав коју према предмету професор има и знање које показује и дели са ученицима. Све је остало мање важно, све је остало само добитак више за све нас.

Значи, није само до преобимних наставних планова, немотивисаних ученика и презапослених родитеља. До нас је, колеге, до нас је!!!! Какву поруку ученицима пошаљемо, такав ћемо одговор добити. Двосмерна улица. Баш је толико једноставно.

Гордана Опалић

 

Пут којим се све чешће иде - (не)реална очекивања

Добро се сећам дана када сам ишла у школу. Додуше, било је то у прошлом веку. И када то сада овако напишем, звучи ми помало застрашујуће. Али заиста јесте био прошли век. По свему. Много се тога променило – школа, наставни планови, програми, методички приступи, ма скоро све. Променила су се чак и очекивања. Кад то кажем, мислим на родитељска очекивања од своје деце. Није се само променило окружење у којем се та очекивања намећу деци као изговорена или неизговорена, посредна или непосредна, променила се суштина очекивања.
Кад смо ми ишли у школу, од нас се очекивало да будемо васпитани, послушни и одговорни. То су од мене очекивали моји родитељи. Моја обавеза је била да учим, трудим се и дам највише од себе свему што радим. Нико није учио са мном, приватних часова, бар у Мајданпеку где сам ја ишла у школу, није било. Чак ни часова страних језика. Страни језик се учио у школи. И само у школи. Бавили смо се спортом. Тренирали смо атлетику, гимнастику, кошарку.... опет у школи. Моји родитељи то нису плаћали, то је била школска активност. Кад упоредим то време са временом у којем одраста моје дете....схватим да сам заиста из прошлог века.
Моји родитељи су од сестре и мене очекивали одличан успех, јер су веровали у то да нас две то можемо. Али то никада није био притисак и морање, већ суочавање са одговорношћу. Сећам се да ми математика никако није ишла. Не иде ми ни данас, али моја тројка из математике је била МОЈА. Ја сам била одговорна за то постигнуће. Моји родитељи никада нису отишли у школу да питају моју наставницу математике како ја то имам све петице, а тројку из математике. Никада. Ишли су на родитељске састанке и враћали се са придикама како морам више да радим и учим, јер су то наставници од мене очекивали. Наставничка реч је била закон, никада се није преиспитивала и никада се није ишло против ње. Никада. Сигурна сам да се већина вас, рођених пре 80-их сећа школских дана на исти начин.
А данас? Могу да вам кажем како то изгледа данас из угла наставника, могу вам дати и своје родитељско виђење, такође. Мада, ми наставници заборављамо да, кад изађемо из учионице, остајемо родитељи и некако нам тај наставнички поглед опстаје и у рођеној кући. Мој син би овде свашта додао...и вероватно би био у праву за сваку реч.
Нереална очекивања родитеља од своје деце су последњих година постала наш највећи проблем. Кад кажем наш – мислим и на ученике и на наставнике. Деца морају бити најбоља, најпаметнија, а то најбоље и најпаметније дете је центар  света родитељу који се има чиме похвалити на друштвеним мрежама својим виртуелним пријатељима, које често и не познаје, а до чијег мишљења толико држи. Па погледајте само друштвене мреже у јуну! Свака друга фотографија је фотографија ђачке књижице из које нас поздрављају све петице. И срећна мајка или отац одушевљено кличу успеху свог чеда. А чедо? Најчешће поприлично анксиозно, готово већ физички погнуто под теретом очекивања. Тужно! Не, застрашујуће...
Често видим паметну, препаметну децу која се не смеју, која гледају испред себе и чије ручице подрхтавају у ишчекивању оцене. И кад добију петицу, видите такво олакшање, као да им је неко магијом са нејаких рамена уклонио сав терет, очи заблистају, а лице украси широки осмех.
Све чешће се сусрећем са родитељима који своју децу испред својих амбиција држе као живи штит. И питам се како родитељ може да на такав начин злоупотребљава своје дете? Да ли су та очекивања наслеђени образац понашања? Шта је циљ који се тиме постиже? Не разумем!
Пре пар недеља сам била у жалбеној комисији на такмичењу из српског језика и језичке културе. Дође мајка са дететом да уложи жалбу на број бодова. Рече мојим двема колегиницама и мени име детета и разред. Петак! Пронађох у списку ученика име тог дечака и видим да је освојио 18 бодова и друго место. Погледасмо колегинице и ја тест, нема погрешно прегледаних задатака и позовемо маму да јој то објаснимо. При том, само да знате, такмичење из српског језика и језичке културе се организује тек од петог разреда. Значи, то му је први пут да учествује на такмичењу. Уђоше мајка и омалени плавокоси дечачић. Рекох мајци да је ученик постигао одличан резултат, освојио друго место и 18 бодова од максималних 20. Похвалих дечака и рекох мајци да нема елемената за приговор и покажем где је ученик погрешио. Тесту прилази мајка, дечак остаје иза ње. Тај очај на њеном лицу ме је шокирао. Кажем јој да не брине, да је 18 бодова феноменалан резултат. ''Не'', рече она, ''знате ли ви која је разлика између прве и друге награде?'' Колегинице и ја је пренеражено гледамо. ''Огромна је разлика'', настави она. Окренем се и погледам плавокосог дечака, који стоји мирно иза мајке и гледа у под. Кажем му да не брине и да се пласирао на наредни ниво такмичења, да су сви ученици у истом положају и да нема никакве везе са колико бодова се пласирао. Плавокоси дечак слегну раменима, не погледавши ме. ''Знате'', настави мајка, ''њему је то стварно важно, мени је потпуно свеједно''. ''Да ли сте сигурни?'', упитах је ја. '' Наравно'', рече госпођа не трепнувши, ''пласирао се и на наредни ниво такмичења из биологије и математике. Жели да буде најбољи.'' Док су излазили, дечак није рекао ни довиђења. Верујте ми, физички сам се осетила лоше. Дуго смо нас три ћутале. Јер шта рећи?
Жао ми је тихог плавокосог дечака. Паметно дете, види се, али изгубљено за друштво. Сломило се под притиском очекивања. Ако већ није, убрзо хоће. Јер очекивање да буде најбољи било је исписано преко лица његове мајке. Живи ходајући доказ амбиције која гута све пред собом, па чак и рођено дете.
Шта је то што у родитељима пробуди такав порив? Личне неостварене амбиције или нешто друго? Да ли је данас бити најбољи мерило дечје вредности? Шта уопште значи бити најбољи? Имати све петице, освајати прве награде на такмичењима? Или бити најбољи значи веровати у себе, имати циљ, план? Имати пријатеље, оне стварне, који ће ти пружити руку , загрлити те или се нашалити на твој рачун да ти улепашају дан? Или је све то остало у прошлом веку у ком смо се ми родили?
Знају ли наша деца уопште више шта желе и шта им је потребно или смо се сви изгубили у очекивањима која не можемо испунити?

           

 Гордана Опалић

Лектира – шта то беше?

 

Сећате ли се основне школе? Школских униформи, школске кухиње, библиотеке? Ја их се сећам као да је јуче било. Посебно памтим дан кад нас је учитељица први пут одвела у школску библиотеку. И сад кад затворим очи, могу да осетим тај мирис...Није чудо што наука тврди да су мириси најјачи окидачи успомена. А кад смо већ код успомена, моја тетка Биља читала ми је од рођења. Стрпљиво, предано и са огромном љубављу. Отворила је тајна  врата свему што данас чини мој свет. Али о томе неком другом приликом.

Елем, дан када сам први пут ушла у школску библиотеку за мене је био дан када сам схватила ко сам, јер веза са књигама је била моментална. Памтим да је учитељица говорила како је књига човеков најбољи пријатељ и како библиотека треба да буде наша друга кућа. Мени је и била. Колико сам само времена ту провела! Толико да ме је библиотекарка узела за свог помоћника и увела ме у магични свет књига из којег више никад нисам изашла.

Библиотека Тринити колеџа

Кад погледам своје ученике, па и свог сина, видим да је магија читања готово у потпуности нестала. Деца су незаинтересована за читање, то нам је свима јасно и очигледно. Али ако боље размислим, не могу им пуно ни замерити. Зашто? Па, хајде да погледамо обавезну лектиру једног петака.

Најчешће на почетку године петаци у српску књижевност улазе читајући епске народне песме. Наравно, да бисмо испратили хронологију, крећемо од преткосовског круга песама. Ту их, између осталог, сачека Зидање Скадра. Е, сад... ако се подсетимо да петак има 11 година, да ли је ово дело примерено његовом узрасту? Колико је једанаестогодишње дете способно да разуме мотив људске жртве која служи да би одржала грађевину? И уз то да разуме све поступке Мрњавчевића, на челу са краљем Вукашином?

Затим долази Робинзон Крусо. Од скора у облику одломка, а до пре коју годину као цео роман. У XXI веку, у коме се све могуће информације налазе на клик од нас, деци која одрастају уз мобилне телефоне, који су одавно постали мали компјутeри, уз таблете и рачунаре и у времену када нас свако може пронаћи и када желимо и када не желимо, тражити да читају о човеку, бродоломнику, који проводи толико времена сам на пустом острву.... Верујте, за петаке је то незамисливо. Прво што ме питају јесте: ''А зашто није укључио GPRS?''

И тако редом у шестом, седмом и осмом разреду, да не набрајам... Избор књижевних дела која чине лектиру исти је као пре 20, 30 и више година. Када смо то једном приликом споменули онима који сачињавају наставни план и програм, речено нам је да лектиру чине капитална дела српске и светске књижевности и да је то једини начин да се деца уведу у проучавање књижевности. Ту је разговору био крај.

Молим вас, нико од нас не спори уметничку вредност дела која се проучавају у основној школи. То, заиста, јесу класици наше и светске књижевности. Проблем је у томе што савременом ученику то није занимљиво и што таква дела не чита!!!! Потребно је осавременити школску лектиру, додати савремене ауторе који разумеју данашње клинце и пишу о проблемима који их тиште, о јунацима са којима могу да се идентификују.  Да се разумемо, помак је начињен у новом наставном плану и програму, али је то недовољно. Бар по мом мишљењу.

Све док је тако, читање ће међу Србима изумирати. Ионако сиромашни фонд речи просечног ученика, биће још сиромашнији, а то отвара простор накарадној англизацији нашег језика, првенствено међу млађом популацијом, а онда ће се тај феномен преливати у све слојеве друштва. И тако долазимо до питања које сам вам већ поставила - да ли говорите србо-инглиш? Србо-инглиш постаје саставни део свакодневне комуникације младих, а неретко продире и у формалну употребу језика. Погледајмо писмене задатке ученика у основној школи и све ће нам бити јасно!

Српски језик и ћирилица полако нестају, а апсурдно је да за то није крив нико до нас самих. Наше лекторате у Европи и свету полако замењују хрватски, бошњачки и од скора црногорски лекторати... То је, нажалост, наша стварност. Држава само декларативно штити  позиције нашег језика и писма. Само декларативно...

Пре извесног времена покренута је акција ''Негујмо српски језик''. Са телевизијских екрана су нас, једно време, интезивно поздрављале медијске личности које су у рукама држале Речник српског језика или Правопис српског језика и скретале пажњу на правописна правила и употребу ћириличног писма.

Када сте последњи пут видели ту рекламу? Ја се не сећам. Реклама је моћно средство, али када је пласирана промишљено и континуирано. Зато је и ова акција државе неуспела, као и све пре ње, јер нема искрене жеље да се стање промени. Уосталом, држави и јесу потребни они који не промишљају, већ они који климају главом. Образован човек је самосвестан човек, онај који промишља себе и свет у којем обитава, али такви су најчешће неподобни и непотребни. Зашто нас онда чуди експанзија србо-инглиш варијанте језика? За њом долази и вулгаризација, која постаје обележје модерног и која је већ заузела медијски простор многих ТВ станица са националном фреквенцијом. Сви знамо о којим се емисијама ради.... Вулгарност и примитивизам доступни 24 часа нашој деци.

У последење време се интезивно говори о натпредметном статусу српског језика у школама. Поздрављам идеју, потписала сам петицију, као и многе моје колеге, али сам свесна да од тога нема ништа. Иако смо земља са најмањим бројем часова матерњег језика у Европи. Да би се та иницијатива спровела, потебно је из корена променити законе о образовању. Немогућа мисија, поготово што то подразумева нова запошљавања и новац ког за просвету нема. Али то је ионако друга тема...

А што се лектире тиче, ако се сетимо  Доситејевих речи: ''Млада је душа подобна меком воску: у какав га калуп метнеш и салијеш, онакав образ од њега направиш'', онда је више него јасно због чега наши млади немају никакав систем вредности, зашто им језик није светионик националног духа и зашто као нација пропадамо.

Деца су жељна знања, важно је само како ћемо им то знање понудити. Хајде да их за почетак приволимо читању! Осавременимо лектиру, откријмо им све магичне светове унутар књижевних дела, дајмо им простора да сањају и маштају! Сигурна сам да резултати неће изостати! Сигурна сам да ће бити много више деце у школским и градским библиотекама и да их неће због тога називати чудацима!

                                                                      Гордана Опалић

 

Књиге, књиге, браћо моја

Читам ових дана да је отворен Међународни сајам књига у Новом Саду и морам признати да се у мени подигла бура различитих осећања. Вероватно претпостављате да ми недостаје та манифестација, које није било последњих година због пандемије. Јесте, у праву сте, али ми се вратило и сећање на Сајам књига 2018. године јер је то био последњи Сајам књига на којем сам била. И вратила се иста горчина коју сам тада осетила, а која ме и даље држи. Разумећете ме, сигурна сам. Овако је било....

Још један Сајам књига у Београду је завршен. Хвала богу што је тако! Мислила сам да никада у своме животу нећу изговорити ово што управо рекох...Али, ето...Што Његош рече: ''Пошљедње време је дошло''. И јесте. Оно што је некада био бастион лепе речи, културе, знања и националне части, сада се претворило у нешто што ни на најдубљем дну не опстаје.  Али да кренем од почетка.

Кренух на сајам одушевљена. Списак књига које желим, жуља ме у џепу. Као да оживљава док се приближавам улазу. Будући да сам се пријавила за предавање у вези са дигитализацијом наставе, пред халом 3 дочекује ме насмејана девојка, студенткиња књижевности, да ме спроведе до штанда једне издавачке куће, чије уџбенике у настави користим. Љубазно ме обавештава да су гужве велике и да се наоружам стрпљењем. ''Радим у просвети'', рекох јој, ''стрпљење ми је друго име, јер да није тако, одавно бих била у лудници...'' Девојка ме гледа испод ока и осмехује се са извесним жаљењем, које ћу тек касније разумети.

Улазимо у халу и ту се дешава прво моје разочарање. Полазим поред импровизоване бине на којој стоји троје деце, пред којом вришти и скаче небројено младих људи. На видео-биму изнад бине пише – Пинкове звездице!!!!! Еј, Пинкове звездице!! На сајму образовања!!!! Погледам, шокирана, у девојку која скрушено слеже раменима. Као да ми говори да то није ништа и да се наоружам оним стрпљењем за које малопре рекох да га имам на претек....

Пута до штанда издавачке куће се не сећам. Прошао ми је као у магновењу. Нисам могла а да не помислим на време у којем сам, утопијски, веровала да је Сајам књига свето место љубитеља лепе књижевности, критичке мисли и револуционарног духа и нисам могла а да се не осетим изданом, пораженом и превареном. Јер, људи, говоримо о Сајму књига!!!!

Након завршеног предавања, кренух да списак књига у џепу намирим. Улазим у реку људи која тече од хале до хале, и тако ношена бујицом, затичем се испред Вулкановог штанда. Жене вичу, свађају се око тога која је прва стигла и која ће кући однети више љубавних романа који су на акцији 3 књиге за 499 динара. Не желите да знате наслове. И не, немам баш ништа против љубавних романа! Да се одмах разумемо. Романтика ми није страна, али...

Не задржавам се и заједно са реком допливавам до Лагуне. Такву гужву не памтим! Једноставно не можете прићи. Мој списак у џепу полако почиње да се растаче. Нисам знала да се у Србији толико цене књиге. Заиста! Хиљаде људи посети Сајам књига за једну недељу, а током годину дана у књижарама не можете пронаћи петоро људи. Ту нешто није у реду, зар не?  

Да ли се конзумацијски начин живота прелио и у културу? Биће распродаја, па да одем да купим који метар књига?

А онда се питамо шта нам се догодило, нама који смо јели виљушком док су Енглези јели прстима? Па догодило нам се да у XXI веку имамо потпуно неписмене људе, оне који наместо потписа стављају крстић или отисак прста. Догодило нам се да је свет кренуо у будућност и чврсто је пригрлио, а ми остали у блиставој прошлости и никако да схватимо куда треба да кренемо. И што је још горе, тога нисмо ни свесни. Нама су увек други криви за оно што нам се догађа.

Е, а врхунац мог разочарања догодио се кад су нас почели разгртати неки прилично крупни момци не би ли направили пут извесној младој дами и њеном кучету. Ма да! Сигурна сам да сви већ знамо ту причу. Говорим о школском дану на Сајму књига у Београду и доласку звезде тог дана – неке, како се то данас модерно каже, инфлуенсерке, чије име стварно нисам запамтила, јер не желим да га запамтим.

 Е, мој Доситеју.... како оно рече: ''Књиге, књиге, браћо моја, а не звона и прапорце''.

Да ли је потребан било какав коментар? Мислим да не. Превише је и ово. Мислим да је то заиста била кап која је прелила моју чашу.  Разочарана и револтирана што су ми отели мој сајам, моје место за уживање и окрепљивање душе од тривајалности свакодневнице коју нисам бирала, коју су ми наметнули, демонстративно сам напустила Сајам књига 2018. године, као једно од већих разочарања са којима сам се у животу суочила. Отишла сам не купивши ниједну књигу. Ни једну једину! Први пут у животу! Како каже наш народ, за све постоји први пут. Доживех га и ја.

Пратила сам дешавања на сајму путем медија до његовог завршетка. Злоупотреба деце у политичке сврхе, парадирање којекаквих назови политичара, за које сам сигурна да у животу нису прочитали ни један једини стих, рецимо, Ане Ахматове, Марине Цветајеве, Вилијама Батлера Јејтса или чули за Фокнера, Вирџинију Вулф или Момчила  Настасијевића – све то ме доводи до закључка да, уколико се нешто озбиљно не промени у поимању културних манифестација, организацији и припреми Сајма књига, ја га посећивати више нећу.

То ће бити моја лична побуна против неукуса, некултуре и незнања. Не желим да будем део манипулисане светине која заборавља суштину такве манифестације – а то је промоција знања и вредности ка којима сви морамо да тежимо. Културу и знање не можеш купити ни на једном штанду било које издавачке куће.

Ето, мој списак жељених књига мораће да сачека неко боље време. Надам се да нећу морати да чекам као Естрагон и Владимир Годоа.

Каква су ваша искуства?

 Гордана Опалић                   

Да ли говорите србо-инглиш?

Сведоци смо последњих година инвазије туђица у српском језику. Туђице, као такве, саме по себи нису проблем. Било их је одувек у српском језику, као што их има у свим светским језицима. Позајмљивање из страних језика је уобичајени језички механизам. Позајмљенице се уклапају у наш језички систем и временом чак престанемо да их осећамо као позајмљенице. Спавамо на јастуку, обувамо ципеле, не подносимо лопове, зар не? 

Све ове речи су позајмљенице, али их не доживљавамо као такве. Међутим, када се осврнемо на језик данашњих младих људи, да не кажем тинејџера, а све чешће на језик јавних личности, које су, свакако, узори тим младим људима, и уколико мало више обратимо пажњу на језик политичке елите наше земље, стање је више него забрињавајуће. Усудила бих се да кажем и алармантно!

У свим сферама јавног живота – од политике до спорта, сусрећемо се са потпуно неоправданом употребом, тј. злоупотребом туђица. То више нису ни туђице, то је накарадно посрбљавање страних речи, првенствено енглеских. Толико је хејтера, толико ивентова, потпуно је ин лајковати нечије коментаре на друштвеним мрежама. А онда се укључимо у пренос тениског меча у којем се играчи крећу по бејзлајну, имају невероватн ритерн и одушевимо се кад наш играч или играчица брејкну противника. Када то овако издвојимо и назначимо, звучи застрашујуће зар не?

Шта се, заправо, крије иза овог механизма? Да ли се на овај начин показује колико знамо, колико смо упућени у тему о којој говоримо? Не бих рекла. За сваку од горе наведених речи можемо пронаћи одговарајућу реч српског језика. Али она, вероватно, није довољно модерна данас у време дигитализације живота. И показује још нешто. То је све сиромашнији речник говорника српског језика, првенствено оних млађих. Књиге се не читају, већ се гледају или слушају и то само ако су у скраћеном облику или још боље препричане.

'' Била нека ликуша жабарка Јулија...'' најчешће почиње препричавање Шекспирове трагедије!?! Тако се бива модеран и тако се маскира незнање и површност. И тако почиње трагедија у којој наш језик има главну улогу, постаје протагонист који због трагичне кривице страда. Али катарза изостаје. Нестанком језика, нестаје и наш културни идентитет, нестајемо и ми. Као појединци и као народ...али то је данас потпуно кул, јер '' говорите ли србо-инглиш?''

                                                                                                           

Уџбеници - ко их бира и зашто?

 

Концепт савременог живота подразумева целоживотно учење.  У тај концепт су укључени сви – ученици, наставници, родитељи. Мора се учити увек и свуда, а ипак криза знања у нашем друштву никад није била већа. Постојећим поделама прикључила се и подела у систему образовања. Ко бира уџбенике? На који начин и зашто их бира? Са којим намерама се то чини?

Једино о чему се не расправља онако како би то требало – системски – јесте квалитет уџбеника.

У учионици сам безмало 20 година и свесна сам свих изазова савремене наставе која мора да буде прилагођена ученику 21. века. Ученику коме су све информације само један клик удаљене, ученику коме је мотивација за стицање знања из дана у дан мања, ученику који све чешће не воли школу, ученику који је окружен погрешним узорима.

Концепт бесплатних уџбеника ми се допада. Ја нисам само наставник, ја сам и родитељ једног осмака и морала сам да купим све уџбенике јер се та генерација ученика образује по новом наставном плану и програму. Оно што  ми се не допада у садашњем концепту бесплатних уџбеника је то што та област није системски уређена, а морала би бити. Држава је та која мора регулисати бесплатне уџбенике, никако појединац. Мени је битна цена уџбеника, али ми је битнији квалитет. Уџбеник који наша деца треба да користе мора бити утемељен у науци, методолошки и систематично ученик мора бити вођен кроз уџбеник како би се сви принципи учења и усвајања знања могли применити. А опет, он мора бити дизајниран тако да омогућава и визуелно учење, како бисмо могли да повезујемо знање унутар једног предмета, као и међу различитим предметима. Знање мора бити функционално, применљиво, иначе је потпуно бескорисно.

Доведени смо у ситуацију да смо са родитељима на супротним странама, а суштински нисмо. Интерес нам је свима исти, а то је напредак наше деце. Аутономија приликом избора уџбеника нам је законом загарантована, али није о томе реч. Реч је о томе да су наставници све чешће под великим притиском када треба да одаберу уџбеник, а не смеју бити.

Све чешће се чују повици незадовољних родитеља како они морају бити укључени у избор уџбеника из којих ће њихова деца учити. Немам ништа против да свој избор, који је продукт дубоке анализе и процене сваког уџбеника који сам у току процеса одабира прегледала заједно са својим колегиницама из стручног већа, образложим родитељима. Уџбеници се морају бирати само и искључиво на основу квалитета садржаја и подршке за учење коју пружају ученику. Наставник није мађионичар. Немогуће је да своје знање прелије у знатижељне главице својих ученика. Ученике морамо научити како да уче, како да са разумевањем читају текст, како да на основу прочитаног закључују и како да се критички према прочитаном односе. Како то учинити ако у раду са ученицима немамо квалитетан уџбеник.

Семантика речи  уџбеник долази од глагола учити. У том смислу више је него јасно да нам је уџбеник основно средство за рад и да је неопходан. Зато, драги родитељи и драге колеге, хајде да размислимо о томе да ли знање има цену? Да ли је знање заиста бесплатно и који су наши приоритети када су наша деца у питању?

Херман Хесе је рекао да је одавно нестала магија читања и писања, не желим да нестане и магија сазнавања и учења, јер тада ништа више неће имати смисла.