''Страх животу каља образ често. Ко на брдо ак и мало стоји, више види но онај под брдом''

 

.

Никако другачије, но како Његош вели за тренутак у коме живимо. С тишином која говори гласније од било кога, јер говори истином, говори тугом, говори неправдом, Нова година није донела олакшање. Наставила је трагедије које живимо већ извесно време и које се, очито, нису завршиле.

Сва дешавања од 1. новембра као да су стргла повез са очију који носимо предуго. Кад неприпремљен из мрака на светлост изађеш, она те заслепи, скамени те, останеш изложен, огољен, али наједном се пред тобом укаже живот и схватиш да мораш напред. Јер у мрак се не враћаш никад више. А наш мрак траје, траје предуго

Морам да признам да ме је храброст младих људи изненадила. Нисам очекивала да смо у времену у коме смо живели били у стању да одгојимо такве људе. И осетила сам се поносном. Поносна сам јер смо,  упркос свему,  успели да те младе људе научимо најважнију од свих лекција – да их научимо животу, саосећајности, човекољубљу. Да их научимо како да буду људи који мисле, чији је морал непоткупљив, да буду све оно што смо ми у њиховим годинама желели да будемо, а из неког разлога нисмо успели. И зато сам свим срцем, као и већина мојих колега, стала уз студенте.

Радим у основној школи и моји су ђаци, кажу, мали да имају  јасан став о свим друштвеним дешавањима којима су сведоци. Нисам у то баш сигурна. Ако су у 7. разреду способни да схвате Домановићевог Вођу и Нушићеву Власт, а наставни план и програм каже да јесу,  онда и те како могу да схвате све чему сведоче данас. И схватају, знам да схватају. Јер када смо одлучили да не закључимо оцене на  полугодишту, нико се није побунио. Нико ту одлуку није доживео као бригу мање, нико није био срећан јер се ''извукао''. Не, били су свесни да је прекид првог полугодишта био директно усмерен против њих, против нас, против образовања уопште. Па коме још данас треба човек који мисли?! Па, погледајте шта смо урадили овима које смо то научили? То је највећи страх ових на власти, у то сам уверена.

Као да све то није довољно, данас стиже и директна претња свима нама. Ко не држи часове и не закључи оцене, неће радити у просвети. Стварно? Баш сам се уплашила!!! А и ви, сигурно. Не могу да верујем да неко заиста мисли да после 22 године у учионици у којој сам и наставница, и мама, и најбоља другарица, и педагог, и психолог, и све оно што се још може и не може замислити, да ме може застрашити! Не може! Замените ме, гос'н премијеру, изволите! Знате, можда ћете ми учинити услугу. Ја немам радно време, доступна сам вам 24/7, предајем српски, администрирам дневник, матичне књиге, члан сам свих тимова, махер сам за писање извештаја, поправљам рачунаре, штампаче, инсталирам апликације - ја сам вам као Шива, све стижем. Све осим да будем ЧОВЕК. Да, добро сте чули. Обезвредили сте мој животни позив, упропастили сте и разрушили све моје идеале, не дозвољавате ми да будем човек, који пристојно живи од свог рада. И сад ми још претите, рачунајући на мој страх. Е, то вам нећу дозволити. Замените ме. Пред Филолошким факултетом су, видим, редови за упис на професорске смерове! Математичара, физичара, хемичара и информатичара годинама нема, од скора ни филолога ни србиста. Од младих колега у школу нико неће ни да привири. Повлачимо људе из пензије, а ни њих више нема. Баш ме занима ваш план.

Једино што се оваквим односом према просветним радницима може добити јесте бес. Јер разочарање смо превазишли одавно. А страх код нас више не пролази. Ми се више не бојимо, јер смо све изгубили, осим части. А њу не дамо! И отворили смо очи, изашли из мрака и ту смо. Попели смо се на брдо и видимо, јасно видимо оно што ви никада нећете. 

Заменљиви смо, знамо. Па, ви изволите! Чекамо!

                                                                       

                                                                                    Гордана Опалић

 

Упис у средњу школу и професионална оријентација

Занимљив разговор о упису у средњу школу и избору занимања.

 

Промоција романа Дневник једног умирања у Источном Новом Сарајеву

 Дневник једног умирања је промовисан у Источном Новом Сарајеву 04.04.2024. године. Том приликом дала сам и овај интервју за РТВИС.

Моје прво и друго ја

На позив Маје Колунџије Зорое била сам гост на Радио Београду 1. Разговарале смо о многим темама - школи, књижевности, мојим романима, о узорима ...

Читав разговор можете послушати на линку.

https://www.rts.rs/radio/radio-beograd-1/5388257/vase-prvo-i-drugo-ja.html

Дневник једног умирања у емисији Коментар ТВ Стара Пазова

 Дневник једног умирања

У петак 15.5.2024. гостовала сам у емисија Коментар ТВ Стара Пазова. У невероватно пријатној атмосфери, за коју је најпре одговорна дивна Тина Милановић, разговарале смо о многим темама - о књижевности, о животу, о љубави и смрти, о школи, о говору, о томе шта одређује сваког од нас.

Емисију погледајте и јавите ми своје коментаре.

Правилник о оцењивању

 У јутарњем програму Александра  Цвијетић и ја говориле смо о новом Правилнику о оцењивању ученика у основној школи, о образовању, о емпатији и солидарности...

Дневник једног умирања у избору за НИН-ову награду 2023.

НИН-ова награда

И ове године се мој роман нашао у избору за ову престижну награду. Веома сам захвална издавачу Заводу за уџбенике и наставна средства Источно Ново Сарајево на вери у овај роман. Хвала и свима вама, читаоцима, на свим утисцима којима сте ме често доводили до суза. Али сузе су ОК, зар не?

Читајте Дневник једног умирања!

https://www.nin.rs/nin-ova-nagrada/iz-arhive/41456/roman-godine-zatvoren-konkurs-za-nin-ovu-nagradu-za-2023

Fade to Black

 

Драги пријатељи,

Дуго се нисам оглашавала, јер заиста нисам имала шта да кажем. Од мајских дешавања пуно се писало о насиљу, о трагедији, о узроцима трагедије, о њеним последицама, о чему све не.

 Ја сам једноставно занемела. Речи су се изгубиле и осећала сам потребу само да ћутим и посматрам, јер шта рећи после свега што нам се догодило – после Рибникара, Младеновца, завршетка школске године? После страха, очаја, после безнађа?

Можда су други паметнији од мене, али ја једноставно нисам била у стању да артикулишем своје мисли, да их претворим у смислене речи. Како било шта може имати смисла у времену у коме бесмисао дави попут море?

И таман кад помислих да могу да удахнем и да сам скупила довољно храбрости да уђем у учионицу и станем пред своје ђаке, сачекале су ме, као и све вас, фамозне смернице нашега министарства. И не, нећу вам писати све оно што знате – како ми то свакодневно радимо, како са децом разговарамо о свему јер смо им прва линије одбране од отуђености у којој се даве, од бесмисла у коме живе, од страха који свакодневно све јаче око њих стеже свој обруч, од неразумевања, од напуштености, од нереалних очекивања... Нећу, јер знам да то знате и да вас неповерење у нас вређа и боли. Јер ко је изабрао да ради посао који ми радимо, тај је изабрао да увек буде на ветрометини, изложеног срца и душе отворене попут књиге која нам је још једино преостала као стожер, јер се све остало изгубило. Образ најпре...

Батргам се у тематским данима, роним кроз администарацију и говорим мало, а слушам много. Осећам се као издувани балон, а прошло је тек недељу дана од почетка школске године. И питам се како је то могуће?

 Хватам себе како све чешће размишљам о томе да ми је потребно да променим посао и такве мисли ми сваки пут откину део срца, јер волим свој посао. Волим учионицу. Не знам да ли бих уопште умела да било шта друго радим и да у томе уживам, а опет, осећам се издано, осећам се напуштено и искоришћено. И све ми је теже да то сакријем.

Питам се да ли је до мене или до света који ме окружује? Да ли је до мене или до система који ме гура у блато? До кога је? Имате ли идеју?

Гордана Опалић

Усуди се да сањаш

Драги људи, дуго ме није било, знам. Многе су се ствари издешавале и било ми је потребно време да их обрадим, да прихватим да су се стварно догодиле. 

Живот је чудо. Сви то знамо и свако од нас је ову реченицу у свом животу потврдио бар једном. Неки од нас више пута. И увек се изнова питамо колико је потребно да схватимо да треба живети сад и овде, сањати велике снове и дати најбоље од себе да се они остваре. Пре или касније свако од нас то сазна. Ако се усуди да сања.

Када сам објавила свој први роман ''Мостови у нама'' ни слутила нисам да ће писање тако променити мој живот и постати моја потреба. Али онда су почели стизати ваши утисци и схватила сам да је тај роман дотакао многа срца и понудио младим људима одговоре на питања која су их мучила и тиштила, а нас нешто старије подсетило на време за које смо мислили да је неповратно прошло. Из тог времена смо у живот понели много лекција и немојмо их никада заборавити, а често то врло лако чинимо. Сетимо се како је бити млад, како је имати 18 година и не знати куда да кренеш, јер је сваки пут на животној раскрсници далек и стран и потенцијално погрешан. Када се тога сетимо, лакше ћемо разумети нашу децу и лакше ћемо постати и остати њихов животни ослонац. А то је много важно. 

Недуго након Мостова почела сам да пишем нови роман. Реч по реч, реченица за реченицом, страница, поглавље – за нешто више од пола године прича је била завршена. ''Дневник једног умирања'' су прочитале најпре моје пријатељице, потом бета читаоци, а онда сам на препоруку мог колеге и пријатеља Ненада Милкића, рукопис послала на конкурс за најбољи необјављени роман у 2023. години Златна сова у Источно Ново Сарајево. У ствари, послао га је Ненад, јер из Београда не можете поштом послати рукопис у Републику Српску а да то буде под шифром. Просто се Пошта више труди да заштити ваша ауторска права од вас самих. Да не поверујеш! Али веровали или не, данас још увек постоје људи који су ту за друге, чак и када их лично не познају и који стану уз човека, стану уз колегу и нађу му се кад су најпотребнији. Е, то је Ненад Милкић! Послао је мој рукопис у фебруару из Зворника и веровао у моје писање од првог момента. Роман је прво ушао у шири избор, затим у ужи избор и 29. маја сам добила позив од директора Завода за уџбенике и наставна средства Републике Српске, господина Бојана Ђенића, који ме је обавестио да је ''Дневник једног умирања'' освојио трећу награду! Била сам не срећна, била сам пресрећна! 

Када дате део себе, излијете душу на папир и пустите је у свет, а она нађе пут до срца и душа других људи, онда знате да све што сте радили, сав труд, све непроспаване ноћи - да је све то имало смисла, да је вредело. Да вреди. Да се сваки труд увек исплати. Да су снови достижни ако предано радиш да их оствариш. 

Тако да, људи моји, мој нови роман ''Дневник једног умирања'' очекује вас на јесен и једва чекам да га прочитате и јавите ми утиске. Прича коју ћете читати је животна, болна и потресна, али ће вам показати једну нову перспективу живота. Перспективу коју увидимо тек онда када сазнамо да смо коначни и кад знамо да нам је време ограничено. Она отвара многа питања о којима не размишљамо док нам смрт не покуца на врата – јесмо ли били срећни, да ли смо могли бити бољи, да ли смо могли боље, како ће изгледати живот после нас, онај у коме нас више неће бити. Говори о односима са породицом, пријатељима, пита вас имате ли право да будете срећни иако умирете... 

Једва чекам да ми јавите утиске. До тада, људи, лето је коначно стигло иако често то и не изгледа баш тако. Искористите сваки минут, сат, дан. Проведите га са људима које волите и који вас воле. Све је остало у животу небитно и пролазно. Ма знам да и сами то знате!

 Гордана Опалић

Грумен подно Проклетија

 Роман Борислава Косановића ''Грумен подно Проклетија'' потресна је прича о српском страдању на простору Косова и Метохије. Роман се бави догађајима из осамдесетих година прошлог века у фиктивном селу Огњанову надомак Ђаковице, који су снажна симболичка слика вишевековног српског посртања пред неправдом и притајеним злом. Када се то зло буде урликом објавило – набијањем на колац Ђорђа Огњановића док је садио пасуљ у својој њиви, везујући се за своју земљу знојем рада свог, али и крвљу својом – све што је породица Огњановић знала о себи биће обрисано. Заташкавањем стравичног злочина стуб Огњановића ће почети да се љуља, корени ће почети да се од земље одвајају док их неправда, бол и одустајање потпуно не ишчупају. Људи постају нељуди, част се крвљу са образа испира, живот постаје неважан и мали. И људи, неспремни на зло, одустају. И одлазе.

''Заблуда је да су људи у патњи и болу исти, а сваки човек једнак у несрећи. Многи народи никада нису сусрели исконско зло. Ако не искусиш одређене патње, не можеш да разумеш оне који су ту муку преживели, а Срби са Косова и Метохије вековима су били посебни у својој муци. Истрајни у вери због које су најсуровије кажњавани. Тамо где се ветрови сламају прса у прса и где је вечна потреба освајача да галопира ка слави, један народ је опстајао обавијен у црно. Чак и када су га разапињали и палили, секли и кидали, када су га набијеног на колац остављали под ведрим небом зверима.''

Косановић приповеда мирно, тачно, без журбе. Детаљи вам се зато филигрански урезују у душу, сламајући је део по део. Јер догађаји о којима Косановић приповеда су толико потресни да се граниче са невероватним. Топлина у причању избија из сваке речи, у њој нема осуђивања. У црно-белом свету који настањују Срби и Албанци – побеђује Човек. Онај мали, свакодневни човек који се не да свести на националност, човек чија се крв не боји вером у Христа или Алаха, већ вером у доброту, у правду, у хуманост. Побеђује човекољубље иако нам је тешко да га јасно видимо. Јер ако не верујемо у добро, у светлост у правду – свака је битка унапред изгубљена.

''Знај, ова земља, ово парче планете са које ти данас одлазиш, увек је била земља сукоба и спорова, ратова. И никада се ништа није решило чак и кад је изгледало тако. Ти данас верујеш да одлазиш заувек, али хоћу да знаш, Срби су се овде увек враћали. Да није тако, мислиш да бисмо водили овај разговор упркос свему што је ваш народ вековима проживљавао овде? Предања и искуство ме уче, некад неко у будућности ће се од твоје лозе вратити. Не могу Срби без Косова. Не знам зашто је тако, али то је истина. Надам се да ће у тој будућности бити више разума него што га наше време има. Волео бих да се тада овде сретни људи. Не Срби и Албанци. Само људи.''

Упркос очају који кида душу сваког јунака овог романа, Косановић нам нуди излаз и нуди нам наду. Малену, танушну нит наде, коју готово можемо испустити, али за коју се можемо ухватити и која нам може показати пут.

''... хоћу да и ти нешто знаш. Док год неко од наше лозе постоји овде, није готово. Не кривим те и разумем. Ти си преузео на себе сав терет бриге за нас. Имаш жену и децу, а ја немам ту одговорност. Желим да овде стварам породицу. Даће Бог да се нешто промени на боље, па да се и ви вратите или твоја деца, а ја ћу бити ту, за корен, за калем. Чуваћу гробове старих и ово парче старог имања са којег је отац и створио ново. Нека ово буде шанса да се изнова из старог роди нешто ново и наше, ма ко да га ствара. Ја, моја или твоја деца. Док сам овде, тај пламен тиња.''

Маестрално дело које од заборава откида и у вечност узиђује величину страдања на које је овај народ од памтивека осуђен. У коме траје, са којим траје и без престанка се понавља. И учи нас да слобода нема цену, учи нас како се образ чува и како се воли своја земља. Чак и онда када смо принуђени да је оставимо. Јер она живи у нашој крви, у нашем генетском коду. Она је наш почетак и наш крај. Из ње све истиче и у њу увире свако од нас. Сада и заувек.