Gordana Opalic

Fade to Black

 

Драги пријатељи,

Дуго се нисам оглашавала, јер заиста нисам имала шта да кажем. Од мајских дешавања пуно се писало о насиљу, о трагедији, о узроцима трагедије, о њеним последицама, о чему све не.

 Ја сам једноставно занемела. Речи су се изгубиле и осећала сам потребу само да ћутим и посматрам, јер шта рећи после свега што нам се догодило – после Рибникара, Младеновца, завршетка школске године? После страха, очаја, после безнађа?

Можда су други паметнији од мене, али ја једноставно нисам била у стању да артикулишем своје мисли, да их претворим у смислене речи. Како било шта може имати смисла у времену у коме бесмисао дави попут море?

И таман кад помислих да могу да удахнем и да сам скупила довољно храбрости да уђем у учионицу и станем пред своје ђаке, сачекале су ме, као и све вас, фамозне смернице нашега министарства. И не, нећу вам писати све оно што знате – како ми то свакодневно радимо, како са децом разговарамо о свему јер смо им прва линије одбране од отуђености у којој се даве, од бесмисла у коме живе, од страха који свакодневно све јаче око њих стеже свој обруч, од неразумевања, од напуштености, од нереалних очекивања... Нећу, јер знам да то знате и да вас неповерење у нас вређа и боли. Јер ко је изабрао да ради посао који ми радимо, тај је изабрао да увек буде на ветрометини, изложеног срца и душе отворене попут књиге која нам је још једино преостала као стожер, јер се све остало изгубило. Образ најпре...

Батргам се у тематским данима, роним кроз администарацију и говорим мало, а слушам много. Осећам се као издувани балон, а прошло је тек недељу дана од почетка школске године. И питам се како је то могуће?

 Хватам себе како све чешће размишљам о томе да ми је потребно да променим посао и такве мисли ми сваки пут откину део срца, јер волим свој посао. Волим учионицу. Не знам да ли бих уопште умела да било шта друго радим и да у томе уживам, а опет, осећам се издано, осећам се напуштено и искоришћено. И све ми је теже да то сакријем.

Питам се да ли је до мене или до света који ме окружује? Да ли је до мене или до система који ме гура у блато? До кога је? Имате ли идеју?

Гордана Опалић

4 коментара:

  1. Jadranka Milošević radi u Ministarstvu. Ona prodaje i knjigu koja pomaže đacima da ne čitaju lektiru a prođu završni ispit u školi. Bez blama, a o sukobu interesa ni govora. Vjerujem da ima veze i sa "famoznim" odlukama u Ministarstvu. A poznajemo je, zar ne?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Не знам да ли она има везе са одлукама и смерницама, али знам да је криза у образовању толико дубока да јој дно никада нећемо дотаћи. Поменута књига, каквих је много, као и сајтова, блогова и сл. има на сваком кораку и део су кризе коју споменух. Мањак емпатије, неразумевања, егоцентризам - праволинијски су пут до пакла, ако мене неко пита.

      Избриши
  2. Sve dok apstrakujemo na taj način, govorimo uopšteno i iskazujemo svoju zabrinutost ponavljajući opšta mesta, nema promene. Naš problem ima lice, ima ime i prezime. Svi znamo ta imena, svi dobro poznajemo ta lica, ali smo licemeri i kukavice. Zato nam se desilo sve ovo. Zato će nastaviti da nam se dešavaju sve gore stvari. Nema nam pomoći.

    ОдговориИзбриши
  3. Уколико имате нешто против Јадранке, пишите њој. Мене не занима линч, мене интересују корените промене, а за њих нема слуха у друштву. У просвети сам 20 година и нисам видела нити једном активно учешће у променама. Декларативна подршка увек постоји. Бојим се да сам се уморила од борбе с ветрењачама и сада своје битке бијем у учионици, трудећи се да у том микрокосмосу донесем неку промену и желећи да се она прошири даље. Ја тако, а остали нека раде како мисле да треба или нека не раде. Уосталом, свако свој образ чува, зар не?

    ОдговориИзбриши

Промоција романа Дневник једног умирања у Источном Новом Сарајеву

 Дневник једног умирања је промовисан у Источном Новом Сарајеву 04.04.2024. године. Том приликом дала сам и овај интервју за РТВИС.