Дневник једног умирања је промовисан у Источном Новом Сарајеву 04.04.2024. године. Том приликом дала сам и овај интервју за РТВИС.
Наставница Гордана
Настава српског језика и књижевности у основној школи, образовање, култура, уметност - Гордана Опалић
Gordana Opalic
Моје прво и друго ја
Моје прво и друго ја
Дневник једног умирања у емисији Коментар ТВ Стара Пазова
Дневник једног умирања
Правилник о оцењивању
У јутарњем програму Александра Цвијетић и ја говориле смо о новом Правилнику о оцењивању ученика у основној школи, о образовању, о емпатији и солидарности...
Дневник једног умирања у избору за НИН-ову награду 2023.
НИН-ова награда
Fade to Black
Драги пријатељи,
Дуго се нисам оглашавала, јер заиста нисам
имала шта да кажем. Од мајских дешавања пуно се писало о насиљу, о трагедији, о
узроцима трагедије, о њеним последицама, о чему све не.
Ја
сам једноставно занемела. Речи су се изгубиле и осећала сам потребу само да
ћутим и посматрам, јер шта рећи после свега што нам се догодило – после Рибникара,
Младеновца, завршетка школске године? После страха, очаја, после безнађа?
Можда су други паметнији од мене, али ја
једноставно нисам била у стању да артикулишем своје мисли, да их претворим у
смислене речи. Како било шта може имати смисла у времену у коме бесмисао дави
попут море?
И таман кад помислих да могу да удахнем и
да сам скупила довољно храбрости да уђем у учионицу и станем пред своје ђаке,
сачекале су ме, као и све вас, фамозне смернице нашега министарства. И не, нећу
вам писати све оно што знате – како ми то свакодневно радимо, како са децом
разговарамо о свему јер смо им прва линије одбране од отуђености у којој се
даве, од бесмисла у коме живе, од страха који свакодневно све јаче око њих
стеже свој обруч, од неразумевања, од напуштености, од нереалних очекивања...
Нећу, јер знам да то знате и да вас неповерење у нас вређа и боли. Јер ко је
изабрао да ради посао који ми радимо, тај је изабрао да увек буде на
ветрометини, изложеног срца и душе отворене попут књиге која нам је још једино
преостала као стожер, јер се све остало изгубило. Образ најпре...
Батргам се у тематским данима, роним кроз
администарацију и говорим мало, а слушам много. Осећам се као издувани балон, а
прошло је тек недељу дана од почетка школске године. И питам се како је то
могуће?
Хватам себе како све чешће размишљам о томе да
ми је потребно да променим посао и такве мисли ми сваки пут откину део срца, јер
волим свој посао. Волим учионицу. Не знам да ли бих уопште умела да било шта
друго радим и да у томе уживам, а опет, осећам се издано, осећам се напуштено и
искоришћено. И све ми је теже да то сакријем.
Питам се да ли је до мене или до света
који ме окружује? Да ли је до мене или до система који ме гура у блато? До кога
је? Имате ли идеју?
Гордана Опалић
Усуди се да сањаш
Грумен подно Проклетија
''Анђео
с једним крилом'' – Љиљана Шарац
Писати
осврте и препоруке за романе дечје књижевности је тешко. Још теже је када
аутора лично познајете и када сте са њим пријатељ. Управо такав осврт је пред
вама и пишем га са великом одговорношћу јер желим да будем објективна и
непристрасна.
Роман
''Анђео са једним крилом'' је први роман за децу и младе наше књижевнице Љиљане
Шарац. Сигурна сам да сте до сада прочитали неки њен роман, а ако нисте,
обавезно то учините, јер Љиља пише лако, мудро, врцаво. Увуче вас у свој свет, а
да тога нисте ни свесни, проведе вас кроз догађаје и емоције са невероватном
лакоћом, јер она то ради лако, неусиљено – прича иде, са њом и ви путујете, све
више у њеном, а све мање у свом свету. И тако чаролија почиње...
Писати
роман за младе је тешко. Из искуства то знам, јер сам и сама ауторка таквог
романа. Када пишете за младе, увек сте на танкој граници да будете приповедач
који много прича, који дели лекције, који све зна. А то је оно што млади не
воле. Сетите се само себе из тог периода. Да ли сте волели да вам попују? У
овом роману тога нема. Прича о Ружици и њеном свету је дата кроз пажљиво вођене
догађаје који су само оквир за оно што је срж овога романа, а то су емоције
које ће вас потрести из темеља. У то сам потпуно уверена. Чак и они, који себе
сматрају јаким особама, које речи не могу тако лако дотаћи и померити, читаће
ову књигу, окрећући стране са невероватном жељом да сазнају шта ће се догодити,
колико се може поднети свега што нам на животном путу околности, судбина, назовите
то како год желите, поставе као искушења која морамо пребродити да бисмо
спознали свет око нас и, што је најважније, да бисмо спознали себе.
У
времену у коме се емоције не показују, у коме емпатија не постоји, јер смо се
херметички затворили у своје микроуниверзуме у којима мислимо да смо сигурни од
свега што нас може повредити, Ружичина прича ће нам осветлити колико смо
заправо рањиви, колико смо усамљени и колико не можемо кроз живот ићи сами без
породице, без пријатеља, без сазнања ко смо и одакле долазимо. И то је најважнија
порука романа који данашње младе треба да научи да се бол не може контролисати,
да се туга мора поделити и да се, упркос свему, живот наставља чак и онда кад
помислимо да неке догађаје не можемо и
нећемо преживети.
Када
нашу децу научимо да се отворе свету, чак и када их тај свет не разуме, да
понуде емпатију, разумевање и саосећање, када их научимо да је породица оно што
нас за живот држи и када они схвате да су разумевање, нада и љубав оно што нам
је једино потребно да бисмо били срећни – свет ће постати боље место, лепше
место и њихова светлост ће растерати мрак који нас у отуђеност и неповерење
бесомучно гура.
Зато
велика похвала ауторки и моја огромна препорука, јер ово је роман који морате
прочитати и који морате дати својој деци да прочитају. Научиће шта значи породица,
пријатељство и колико је важно спознати себе, пружити руку другима како бисте
пронашли властити мир.
... дом није адреса на којој се живи, зидови,
подови или намештај... За њу су то биле урамљене фотографије размештене свуда
по стану. Гитара коју је тата свирао. Цвеће које је мама распоређивала уоколо.
Тераса са које су гледали залазак сунца. Чоколадна торта коју је мама спремала
боље од иједног посластичара у граду. И пољупци. И загрљаји. Поруке на
фрижидеру. Магнети купљени на путовањима. Мирис очевог лосиона после бријања.
Мамин парфем. Разбацане папуче по ходнику... (одломак из романа)
Гордана Опалић
Сваког чуда три дана доста!
Сваког чуда три дана доста – каже паметно наш народ. Тако се и читава медијска халабука око романа Јасминке Петровић ''Ово је најстрашнији дан у мом животу'', коначно смирила. Да ми је неко рекао да ће се читава српска јавност толико узбунити и поделити због текста на мом блогу и мог става у вези са поменутим случајем забране читања, рекла бих му да је луд. Озбиљно вам кажем! Али, ето, доживех и то да се моје име данима појављивало на интернет порталима, у телевизијским и радио емисијама, новинама. Готово постадох медијска личност...
Али то није разлог мог оглашавања. Ја сам
заиста преживела најстрашнији дан у свом животу и то не само један. И даље ми
је тешко да поверујем да је читав догађај имао толико одјека у друштву, а да ништа
нисмо решили, зар не? И даље имамо оштро подељено друштво у свему, па ево, чак
и у томе које књиге треба или не треба читати, да ли смо ми, наставници,
довољно компетентни да изаберемо садржаје за своје ученике, или то боље уме
читаво друштво и тако даље, и тако даље...
Тужно! И то је најблаже речено. Најбоље би
било једноставно препустити образовање онима који се у све разумеју – од дневне
политике и мира у свету до избора уџбеника, списка лектире и Дарвинове теорије.
Шта зна Дарвин шта је добро, кад ми у Србији имамо оне који се у све разумеју и
у све се мешају! А богме и оне који то после све лепо употребе у скандализовање
читавог система. Ма ког система, нама је читав живот скандализован.
Покушала сам да станем у одбрану
професије, у одбрану достојанства наставника и верујте ми, осећала сам се као
Дон Кихот. Свуда око мене ветрењаче само
ничу, множе се, а ветра нигде... Узалудна је наша борба, знамо то сви, али ја
не умем да одустанем. Ја нећу да одустанем! И срећна сам што познајем толико
колега који мисле исто. У време медијске халабуке у вези са Јасминкиним романом,
јавило ми се толико колега, знаних и незнаних, да ми поруче да знају како се
осећам и да ми дају подршку да истрајем у читавој причи и да из читаве те приче
сви изађемо са што мање рана. И на тој подршци сам бескрајно захвална свима
вама! Борба не престаје. Сутра ће бити нешто друго повод да нам објасне како
немамо појма и шта ми, у ствари, хоћемо... Сигурна сам, а знам да сте и ви тога
свесни.
Желим вам срећне празнике! Желим вам мир у
срцу и души и стрпљење које нам је свима потребно како бисмо сачували ово мало
здраве памети које имамо. Хвала вам и живели!
Гордана Опалић
Промоција романа Дневник једног умирања у Источном Новом Сарајеву
Дневник једног умирања је промовисан у Источном Новом Сарајеву 04.04.2024. године. Том приликом дала сам и овај интервју за РТВИС.
-
На почетку школске године својим ученицима представим план рада, сви то радимо, зар не? Кажем им коју ће лектиру читати и у ком месецу. У ...
-
У јутарњем програму Александра Цвијетић и ја говориле смо о новом Правилнику о оцењивању ученика у основној школи, о образовању, о емпатиј...
-
Док седим за столом и покушавам да удахнем (што ми је све теже последњих недеља) размишљам како се докотрљасмо до последњег наставног дана у...