Тајна деда Љубине књижаре

 

Дом је тамо где је срце.
Дом је тамо где је срећа.
Дом је тамо где си свој.

Све ово и много више, научиће Мила Иконић, наша јунакиња ове дивне, топле приче, са којом ћемо откривати замршене тајне међуљудских односа и са којом ћемо учити о себи, о својим снагама, којих тако често нисмо свесни, о лековитој снази речи које понекад олако пуштамо у свет да уместо нас трагају за нама.

Милена Секулић Одаловић је неко ко познаје танану нит дечје душе и води нас кроз живот тринаестогодишње Миле лако и ненаметљиво. Ниједног тренутка не осећамо како прича жури. Она тече лагано, као широка, мирна, равничарска река и то не примећујемо док нас не запљусне снага осећања и спознаје једне усамљене девојчице, која бежећи од неснађености и хладноће живота у коме се не препознаје у Бечу, проналази снагу да се суочи са собом у свом родном граду, у који долази, као по казни, да проведе летњи распуст. Њен напети однос са мајком Тамаром, која и сама бежи од своје усамљености, затрпавајући се послом и правдајући је егзистенцијалном сигурношћу која јој је неопходна како би се осећала добро, развијаће се и мењати од неразумевања до спознаје да је за срећу потребно тако мало. Да је потребно да се загледамо у себе и пронађемо тајно место у којем сакупљамо тугу, па га откључамо и пустимо из себе све оно што нас спутава и покушамо да у успоменама, у неочекиваним местима и људима пронађемо снагу која је потребна да будемо срећни. Јер срећа се не осваја, срећа се живи. Само је потребно да је пронађемо. Најпре у себи, па онда и у другима.

У потрази за тајнама деда Љубине књижаре, Мили помаже Алекса. Дечак подједнако обележен недостајањем и тугом, али спасен проналаском места у којем се туга најбоље оћути, оснажен необичним светом деда Љубе са којим ће, играјући шах и откривајући чудесни свет књига,  самоћу најлакше поделити. И научити да је победи. Водећи Милу кроз крхотине живота који је иза себе оставила кад се одселила у Беч, показаће јој да се разумевање налази на најнеочекиванијем месту, да се љубав умножава када се дели и да су пријатељства наша сигурна лука у којима се олује лакше преброде.

Милена верује у снагу речи. Изговорене и написане. У ту магију нас умотава чврстим ткањем, лечећи нас топлином која извире из снаге породице. Све што кроз наш живот прође и дотакне га, обележиће нас неповратно. Из снаге коју стичемо мењајући себе, извире воља да мењамо свет. И то је највећа и најважнија порука овог романа за децу. Романа за све нас, јер у свакоме од нас скрива се дете коме треба најчвршћи загрљај и вера да је све могуће ако чврсто верујеш и никада не одустајеш. Милена нам је то овом причом доказала.

                                                                             Гордана Вучинић Опалић

''Страх животу каља образ често. Ко на брдо ак и мало стоји, више види но онај под брдом''

 

.

Никако другачије, но како Његош вели за тренутак у коме живимо. С тишином која говори гласније од било кога, јер говори истином, говори тугом, говори неправдом, Нова година није донела олакшање. Наставила је трагедије које живимо већ извесно време и које се, очито, нису завршиле.

Сва дешавања од 1. новембра као да су стргла повез са очију који носимо предуго. Кад неприпремљен из мрака на светлост изађеш, она те заслепи, скамени те, останеш изложен, огољен, али наједном се пред тобом укаже живот и схватиш да мораш напред. Јер у мрак се не враћаш никад више. А наш мрак траје, траје предуго

Морам да признам да ме је храброст младих људи изненадила. Нисам очекивала да смо у времену у коме смо живели били у стању да одгојимо такве људе. И осетила сам се поносном. Поносна сам јер смо,  упркос свему,  успели да те младе људе научимо најважнију од свих лекција – да их научимо животу, саосећајности, човекољубљу. Да их научимо како да буду људи који мисле, чији је морал непоткупљив, да буду све оно што смо ми у њиховим годинама желели да будемо, а из неког разлога нисмо успели. И зато сам свим срцем, као и већина мојих колега, стала уз студенте.

Радим у основној школи и моји су ђаци, кажу, мали да имају  јасан став о свим друштвеним дешавањима којима су сведоци. Нисам у то баш сигурна. Ако су у 7. разреду способни да схвате Домановићевог Вођу и Нушићеву Власт, а наставни план и програм каже да јесу,  онда и те како могу да схвате све чему сведоче данас. И схватају, знам да схватају. Јер када смо одлучили да не закључимо оцене на  полугодишту, нико се није побунио. Нико ту одлуку није доживео као бригу мање, нико није био срећан јер се ''извукао''. Не, били су свесни да је прекид првог полугодишта био директно усмерен против њих, против нас, против образовања уопште. Па коме још данас треба човек који мисли?! Па, погледајте шта смо урадили овима које смо то научили? То је највећи страх ових на власти, у то сам уверена.

Као да све то није довољно, данас стиже и директна претња свима нама. Ко не држи часове и не закључи оцене, неће радити у просвети. Стварно? Баш сам се уплашила!!! А и ви, сигурно. Не могу да верујем да неко заиста мисли да после 22 године у учионици у којој сам и наставница, и мама, и најбоља другарица, и педагог, и психолог, и све оно што се још може и не може замислити, да ме може застрашити! Не може! Замените ме, гос'н премијеру, изволите! Знате, можда ћете ми учинити услугу. Ја немам радно време, доступна сам вам 24/7, предајем српски, администрирам дневник, матичне књиге, члан сам свих тимова, махер сам за писање извештаја, поправљам рачунаре, штампаче, инсталирам апликације - ја сам вам као Шива, све стижем. Све осим да будем ЧОВЕК. Да, добро сте чули. Обезвредили сте мој животни позив, упропастили сте и разрушили све моје идеале, не дозвољавате ми да будем човек, који пристојно живи од свог рада. И сад ми још претите, рачунајући на мој страх. Е, то вам нећу дозволити. Замените ме. Пред Филолошким факултетом су, видим, редови за упис на професорске смерове! Математичара, физичара, хемичара и информатичара годинама нема, од скора ни филолога ни србиста. Од младих колега у школу нико неће ни да привири. Повлачимо људе из пензије, а ни њих више нема. Баш ме занима ваш план.

Једино што се оваквим односом према просветним радницима може добити јесте бес. Јер разочарање смо превазишли одавно. А страх код нас више не пролази. Ми се више не бојимо, јер смо све изгубили, осим части. А њу не дамо! И отворили смо очи, изашли из мрака и ту смо. Попели смо се на брдо и видимо, јасно видимо оно што ви никада нећете. 

Заменљиви смо, знамо. Па, ви изволите! Чекамо!

                                                                       

                                                                                    Гордана Опалић

 

Упис у средњу школу и професионална оријентација

Занимљив разговор о упису у средњу школу и избору занимања.

 

Промоција романа Дневник једног умирања у Источном Новом Сарајеву

 Дневник једног умирања је промовисан у Источном Новом Сарајеву 04.04.2024. године. Том приликом дала сам и овај интервју за РТВИС.

Моје прво и друго ја

На позив Маје Колунџије Зорое била сам гост на Радио Београду 1. Разговарале смо о многим темама - школи, књижевности, мојим романима, о узорима ...

Читав разговор можете послушати на линку.

https://www.rts.rs/radio/radio-beograd-1/5388257/vase-prvo-i-drugo-ja.html

Дневник једног умирања у емисији Коментар ТВ Стара Пазова

 Дневник једног умирања

У петак 15.5.2024. гостовала сам у емисија Коментар ТВ Стара Пазова. У невероватно пријатној атмосфери, за коју је најпре одговорна дивна Тина Милановић, разговарале смо о многим темама - о књижевности, о животу, о љубави и смрти, о школи, о говору, о томе шта одређује сваког од нас.

Емисију погледајте и јавите ми своје коментаре.

Правилник о оцењивању

 У јутарњем програму Александра  Цвијетић и ја говориле смо о новом Правилнику о оцењивању ученика у основној школи, о образовању, о емпатији и солидарности...

Дневник једног умирања у избору за НИН-ову награду 2023.

НИН-ова награда

И ове године се мој роман нашао у избору за ову престижну награду. Веома сам захвална издавачу Заводу за уџбенике и наставна средства Источно Ново Сарајево на вери у овај роман. Хвала и свима вама, читаоцима, на свим утисцима којима сте ме често доводили до суза. Али сузе су ОК, зар не?

Читајте Дневник једног умирања!

https://www.nin.rs/nin-ova-nagrada/iz-arhive/41456/roman-godine-zatvoren-konkurs-za-nin-ovu-nagradu-za-2023

Fade to Black

 

Драги пријатељи,

Дуго се нисам оглашавала, јер заиста нисам имала шта да кажем. Од мајских дешавања пуно се писало о насиљу, о трагедији, о узроцима трагедије, о њеним последицама, о чему све не.

 Ја сам једноставно занемела. Речи су се изгубиле и осећала сам потребу само да ћутим и посматрам, јер шта рећи после свега што нам се догодило – после Рибникара, Младеновца, завршетка школске године? После страха, очаја, после безнађа?

Можда су други паметнији од мене, али ја једноставно нисам била у стању да артикулишем своје мисли, да их претворим у смислене речи. Како било шта може имати смисла у времену у коме бесмисао дави попут море?

И таман кад помислих да могу да удахнем и да сам скупила довољно храбрости да уђем у учионицу и станем пред своје ђаке, сачекале су ме, као и све вас, фамозне смернице нашега министарства. И не, нећу вам писати све оно што знате – како ми то свакодневно радимо, како са децом разговарамо о свему јер смо им прва линије одбране од отуђености у којој се даве, од бесмисла у коме живе, од страха који свакодневно све јаче око њих стеже свој обруч, од неразумевања, од напуштености, од нереалних очекивања... Нећу, јер знам да то знате и да вас неповерење у нас вређа и боли. Јер ко је изабрао да ради посао који ми радимо, тај је изабрао да увек буде на ветрометини, изложеног срца и душе отворене попут књиге која нам је још једино преостала као стожер, јер се све остало изгубило. Образ најпре...

Батргам се у тематским данима, роним кроз администарацију и говорим мало, а слушам много. Осећам се као издувани балон, а прошло је тек недељу дана од почетка школске године. И питам се како је то могуће?

 Хватам себе како све чешће размишљам о томе да ми је потребно да променим посао и такве мисли ми сваки пут откину део срца, јер волим свој посао. Волим учионицу. Не знам да ли бих уопште умела да било шта друго радим и да у томе уживам, а опет, осећам се издано, осећам се напуштено и искоришћено. И све ми је теже да то сакријем.

Питам се да ли је до мене или до света који ме окружује? Да ли је до мене или до система који ме гура у блато? До кога је? Имате ли идеју?

Гордана Опалић

Усуди се да сањаш

Драги људи, дуго ме није било, знам. Многе су се ствари издешавале и било ми је потребно време да их обрадим, да прихватим да су се стварно догодиле. 

Живот је чудо. Сви то знамо и свако од нас је ову реченицу у свом животу потврдио бар једном. Неки од нас више пута. И увек се изнова питамо колико је потребно да схватимо да треба живети сад и овде, сањати велике снове и дати најбоље од себе да се они остваре. Пре или касније свако од нас то сазна. Ако се усуди да сања.

Када сам објавила свој први роман ''Мостови у нама'' ни слутила нисам да ће писање тако променити мој живот и постати моја потреба. Али онда су почели стизати ваши утисци и схватила сам да је тај роман дотакао многа срца и понудио младим људима одговоре на питања која су их мучила и тиштила, а нас нешто старије подсетило на време за које смо мислили да је неповратно прошло. Из тог времена смо у живот понели много лекција и немојмо их никада заборавити, а често то врло лако чинимо. Сетимо се како је бити млад, како је имати 18 година и не знати куда да кренеш, јер је сваки пут на животној раскрсници далек и стран и потенцијално погрешан. Када се тога сетимо, лакше ћемо разумети нашу децу и лакше ћемо постати и остати њихов животни ослонац. А то је много важно. 

Недуго након Мостова почела сам да пишем нови роман. Реч по реч, реченица за реченицом, страница, поглавље – за нешто више од пола године прича је била завршена. ''Дневник једног умирања'' су прочитале најпре моје пријатељице, потом бета читаоци, а онда сам на препоруку мог колеге и пријатеља Ненада Милкића, рукопис послала на конкурс за најбољи необјављени роман у 2023. години Златна сова у Источно Ново Сарајево. У ствари, послао га је Ненад, јер из Београда не можете поштом послати рукопис у Републику Српску а да то буде под шифром. Просто се Пошта више труди да заштити ваша ауторска права од вас самих. Да не поверујеш! Али веровали или не, данас још увек постоје људи који су ту за друге, чак и када их лично не познају и који стану уз човека, стану уз колегу и нађу му се кад су најпотребнији. Е, то је Ненад Милкић! Послао је мој рукопис у фебруару из Зворника и веровао у моје писање од првог момента. Роман је прво ушао у шири избор, затим у ужи избор и 29. маја сам добила позив од директора Завода за уџбенике и наставна средства Републике Српске, господина Бојана Ђенића, који ме је обавестио да је ''Дневник једног умирања'' освојио трећу награду! Била сам не срећна, била сам пресрећна! 

Када дате део себе, излијете душу на папир и пустите је у свет, а она нађе пут до срца и душа других људи, онда знате да све што сте радили, сав труд, све непроспаване ноћи - да је све то имало смисла, да је вредело. Да вреди. Да се сваки труд увек исплати. Да су снови достижни ако предано радиш да их оствариш. 

Тако да, људи моји, мој нови роман ''Дневник једног умирања'' очекује вас на јесен и једва чекам да га прочитате и јавите ми утиске. Прича коју ћете читати је животна, болна и потресна, али ће вам показати једну нову перспективу живота. Перспективу коју увидимо тек онда када сазнамо да смо коначни и кад знамо да нам је време ограничено. Она отвара многа питања о којима не размишљамо док нам смрт не покуца на врата – јесмо ли били срећни, да ли смо могли бити бољи, да ли смо могли боље, како ће изгледати живот после нас, онај у коме нас више неће бити. Говори о односима са породицом, пријатељима, пита вас имате ли право да будете срећни иако умирете... 

Једва чекам да ми јавите утиске. До тада, људи, лето је коначно стигло иако често то и не изгледа баш тако. Искористите сваки минут, сат, дан. Проведите га са људима које волите и који вас воле. Све је остало у животу небитно и пролазно. Ма знам да и сами то знате!

 Гордана Опалић