Никако другачије, но како Његош вели за тренутак у коме живимо. С тишином која
говори гласније од било кога, јер говори истином, говори тугом, говори
неправдом, Нова година није донела олакшање. Наставила је трагедије које живимо
већ извесно време и које се, очито, нису завршиле.
Сва дешавања од 1. новембра као да су стргла повез са очију који носимо предуго. Кад неприпремљен из мрака на светлост изађеш, она те заслепи, скамени те, останеш изложен, огољен, али наједном се пред тобом укаже живот и схватиш да мораш напред. Јер у мрак се не враћаш никад више. А наш мрак траје, траје предуго
Морам да признам да ме је храброст младих људи
изненадила. Нисам очекивала да смо у времену у коме смо живели били у стању да
одгојимо такве људе. И осетила сам се поносном. Поносна сам јер смо, упркос свему, успели да те младе људе научимо најважнију од
свих лекција – да их научимо животу, саосећајности, човекољубљу. Да их научимо
како да буду људи који мисле, чији је морал непоткупљив, да буду све оно што
смо ми у њиховим годинама желели да будемо, а из неког разлога нисмо успели. И
зато сам свим срцем, као и већина мојих колега, стала уз студенте.
Радим у основној школи и моји су ђаци, кажу, мали
да имају јасан став о свим друштвеним
дешавањима којима су сведоци. Нисам у то баш сигурна. Ако су у 7. разреду
способни да схвате Домановићевог Вођу и Нушићеву Власт, а наставни план и
програм каже да јесу, онда и те како могу
да схвате све чему сведоче данас. И схватају, знам да схватају. Јер када смо
одлучили да не закључимо оцене на
полугодишту, нико се није побунио. Нико ту одлуку није доживео као бригу
мање, нико није био срећан јер се ''извукао''. Не, били су свесни да је прекид
првог полугодишта био директно усмерен против њих, против нас, против
образовања уопште. Па коме још данас треба човек који мисли?! Па, погледајте шта
смо урадили овима које смо то научили? То је највећи страх ових на власти, у то
сам уверена.
Као да све то није довољно, данас стиже и
директна претња свима нама. Ко не држи часове и не закључи оцене, неће радити у
просвети. Стварно? Баш сам се уплашила!!! А и ви, сигурно. Не могу да верујем
да неко заиста мисли да после 22 године у учионици у којој сам и наставница, и
мама, и најбоља другарица, и педагог, и психолог, и све оно што се још може и
не може замислити, да ме може застрашити! Не може! Замените ме, гос'н
премијеру, изволите! Знате, можда ћете ми учинити услугу. Ја немам радно време,
доступна сам вам 24/7, предајем српски, администрирам дневник, матичне књиге,
члан сам свих тимова, махер сам за писање извештаја, поправљам рачунаре,
штампаче, инсталирам апликације - ја сам вам као Шива, све стижем. Све осим да
будем ЧОВЕК. Да, добро сте чули. Обезвредили сте мој животни позив, упропастили
сте и разрушили све моје идеале, не дозвољавате ми да будем човек, који
пристојно живи од свог рада. И сад ми још претите, рачунајући на мој страх. Е,
то вам нећу дозволити. Замените ме. Пред Филолошким факултетом су, видим,
редови за упис на професорске смерове! Математичара, физичара, хемичара и
информатичара годинама нема, од скора ни филолога ни србиста. Од младих колега у
школу нико неће ни да привири. Повлачимо људе из пензије, а ни њих више нема.
Баш ме занима ваш план.
Једино што се оваквим односом према просветним радницима може добити јесте бес. Јер разочарање смо превазишли одавно. А страх код нас више не пролази. Ми се више не бојимо, јер смо све изгубили, осим части. А њу не дамо! И отворили смо очи, изашли из мрака и ту смо. Попели смо се на брдо и видимо, јасно видимо оно што ви никада нећете.
Заменљиви смо, знамо.
Па, ви изволите! Чекамо!
Гордана
Опалић
